Потпуно разумем да је језик нешто што се мења и развија, да врло често може „и овако и онако“. Није у језику увек „2 + 2 = 4“, нити ће бити. Уђу стране речи у наш језик, одомаће се или нестану, учине га бољим или пак „нагрде“. Има у томе врло често и помодарства – и сами сте сведоци и „савременици“ таквих речи и израза: пи – ар, менаџмент, стејџ, хепенинг, перформанс и сл. У ту „говорну моду“ спада и израз „свашта нешто„, нпр. А ја се обавезно прекрстим у себи кад га чујем. За сваки случај! И, иако врло често имамо нашу реч коју бисмо могли користити уместо стране, ове друге некако остају и опстају. А, ко о томе одлучује? Јер, ово увођење и „прилагођавање“ страних речи – КАД И КАКО КОМЕ ПАДНЕ НА ПАМЕТ – не разумем!
Последња у низу таквих речи је – УЛТИМАТИВНИ. Са свих страна чујем – „Ултимативни шопинг водич“, „Ултимативна моћ“, „Ултимативни биоскопски хит“, „Ултимативни ратници“…
Шта та реч уопште значи? Истраживала сам и питала за мишљење скоро све које познајем – да ли знају шта значи „ултимативно“, како схватају ту реч, где и када би је требало користити у реченици и сл. Наравно, „омладинци“ су најбоље знали, али ми је упало у очи то што су ову реч више описивали: „То је као нешто најбоље али и најновије, као нека ‘апдејтована‘ верзија нечега…“.
Закључак је следећи: она би могла да се тумачи преко енглеске речи ULTIMATE – последњи, коначан, врхунски, најбољи – јер тада једино има смисла. С друге стране, има људи који је, погрешно, везују за реч УЛТИМАТУМ, која означава нешто сасвим друго ~ коначан захтев. Дакле, сви нешто бауљамо у мраку незнања и претпоставки, мање – више, а не знам због чега.
Зашто се у толикој мери употребљава реч којој ретко ко зна прецизно значење? Зар не можемо да говоримо о НАЈНОВИЈЕМ, ПОСЛЕДЊЕМ, НАЈМОДЕРНИЈЕМ, НАЈБОЉЕМ (уместо ~ УЛТИМАТИВНОМ) водичу, филму…?! Значење би сигурно свима било много јасније!
Боже, која глупост…“ултимативна“! Морала сам да кажем… 🙂
Да је глупост – јесте!
Додуше, и ја сам то „ултимативан/а/о“ прихватио као нешто преко потребно, неизоставно потребно, коначно задовољавајуће, што значи да сам корен погрешно „нашао“ у ултиматуму.
Сигуран сам да сам више пута чуо наше ТВ посленике како „мераклијски“ изговарају поменуту глупост. Вид’ла жаба… Као што је видела (и чула) како се страни водитељи „призивају“ на крају својих кратких, бајаги директних, јављања (Michael? Ann? George? Julia? John?), па је тако кренуло и код нас то непримерено „зивкање“ на крају прилога (Студио? Марко? Ана? Јоване? Марија?), са краткоузлазним „вриштећим“ акцентом на последњем слогу.
Хахаха, да!
Што би се рекло – „светско, а наше“! 😀
Шалу на страну, говор телевизијских посленика (широк појам, додуше) не бих коментарисала.
Лајкујем све окачено, са вола, то је нешто што свако маст хев. Још увек причам срПски 🙂
Е, сад си ме подсетила на ону чувену „Говори српски, да те цео свет разуме“! Са оволиким бројем туђица у језику – наравно да ће нас разумети… 😉