Некима звучи као назив обољења, некима као појам из биологије, средњошколцима звучи компликовано („плео… шта?!“ – обично тако буде), а ја волим кад ми се пружи прилика да објасним шта је „плеоназам“!
Плеоназам представља гомилање речи истог значења. Најчешће је одлика лоше говорне културе. Ја, лично, помислим да мој саговорник није баш образована особа – када чујем да каже: „Чак, штавише„! Чак и штавише су речи које имају исто значење, те је „чак, штавише“ исто као да сте рекли „чак, чак“.
И ово „Ја, лично“ – чули сте сигурно, толико пута: „Ја, лично, мислим…“. Исто, врста плеоназма! Зашто би уз заменицу ја ишло и лично? Зар може другачије? Зар могу ја, нелично да мислим нешто?! Уз све, ту је и глагол мислити, такође у првом лицу једнине, те је једно „Мислим…“ – на почетку реченице, сасвим довољно.
Даћу вам још неке примере: мала собица (ако је реч соба у деминутиву – собица, то је већ одређује као просторију малих димензија), велика кућерина, стари деда, малено брдашце… Дакле, са плеоназмом – опрезно, и не дозволите да вам квари стил!
Међутим, постоје случајеви (у књижевним делима, нпр.) када је плеоназам употребљен као стилска фигура, и управо то гомилање речи истог значења може да појача интензитет онога што је писац желео да каже, прикаже, опише… Али, то само писци… 😉
A šta ako deda ima npr. 35-40 godina? Je l’ i to stari deda možda? To čak nije ni obični deda, već mladi deda.
То је, онда, деда само по „функцији“. 😉