Школица креативног писања коју водим – Мала школа великих писаца, окупља сјајну децу! Они су забавни, заинтересовани за књиге, читање и препричавање прича (storytelling), маштовити, активни и лепо васпитани. Како рече једна мама: „Ово је једна културна дружина.” И сад, будући да је тако, моја културна дружина и ја кренемо једног лепог дана у обилазак Народног музеја. Тамо ћемо видети мноштво уметничких предмета, показаћу им како се тражи и где се проналази инспирација, а ово је и једино место у Београду на ком могу да виде праву правцату мумију.
Посебно ми је било важно да на време сазнам да ли још увек ради онај мали кафе на другом спрату. Распитала сам се, а одговор је гласио: „Наравно, бифе је увек доступан посетиоцима”. Сјајно! То је баш оно што ми треба: да након обиласка једног дела поставке, деца и ја можемо мало да предахнемо, попијемо чај или топлу чоколаду и средимо утиске пре него што наставимо даље.
Тако је и било…
Док смо дошли до другог спрата они су се мало и уморили, а кад сам видела тај кафе, позовем их све унутра: „Хајде да седнемо десетак минута и да попијемо нешто. Шта ћете?”Међутим, кад смо ушли, видели смо столове, столице, шанк… и никога за шанком. Хм, можда је особа која ту ради изашла на кратко. Мало смо сачекали, а онда се појавио један од чувара и љубазно нам показао да се пиће и грицкалице могу узети искључиво из аутомата, и само одатле. Један је за воду, сокове и кексиће, а други (мањи) за кафу и топлу чоколаду. „Само да знате, аутомат не прима картице и не враћа кусур. Немојте да погрешите као један човек што је убацио хиљаду динара и после ништа није могао да добије назад.” Е добро, баш лепо што нас је упозорио, помислих.
„А зашто ово не ради као прави кафић? Нема ни чаја? Можемо ли негде да узмемо бар пластичне чаше?”, настављам ја разговор са чуварем, као права професорка српског, она којој никада не мањка питања…
„Па, како да вам кажем,” одговара даље тај стварно веома пријатан човек, „нема смисла, навадили би се људи па би седели овде… а знате, није ово кафана, госпођо. Ово је музеј.”
Да… што је истина, истина је. Потврдно климнух и упутих се ка апарату, док су ми се у глави низала сећања на разне „кафане” познатих светских музеја у којима сам седела…
А у Београду овако:
П. С. Текст је ту да вас насмеје (никаква критика није у питању). Свесни смо ваљда где живимо…