Све је почело пре двадесетак година, чини ми се, са појавом оних телевизијских емисија у којима су се и гледаоци укључивали у програм – да нешто питају, дају своје мишљење о некој ствари, поздраве присутне госте, своје рођаке… И, онда су водитељи, на ону реченицу: Добро вече, на телефону је… одговарали врло често: Па добро, госпођо (господине), сиђите са телефона и слично. Е, тада су „кола пошла низбрдо“, нажалост. Чини ми се да се од тих времена људи све чешће јављају са: Добар дан/вече, поред телефона је… не желећи да буду предмет исмевања „вицкастих“ и полуобразованих водитеља, саговорника…
Међутим, ствари овако стоје:
- предлог на нема само просторно значење – на столу, на зиду… Шта ако смо нешто чули на радију или је неко најбољи на свету у нечему? Нећемо ваљда мислити да тај „најбољи“ седи на Земљи?! Зашто онда не бих могла да будем на телефону – када се представљам приликом успостављања везе…када сам на интернету – док пишем овај текст?
- крај/поред телефона? Не баш… Забога, ко би помислио да особа са којом разговара заиста СТОЈИ на телефонском апарату?! У ери мобилних телефона поготово…
- Језички (и стилски) би најисправније и најлепше било: На вези је… тј. на телефону је... или овде је… јер је јасно да се мисли на телефонску линију а не на апарат.
Са друге стране, врло често можете чути оца тинејџерке како љутито виче: Миленаааа (рецимо), силази са тог телефона већ једном! Али, у то већ не бих улазила…верујте ми, знам о чему причам. 🙂
Па кад је зајашио телефон, мора да сјаше. 😀
😀
Како данашњој деци, у ери мобилних телефона, објаснити шта значи „залупити/спустити некоме слушалицу“?
Зашто? Не делује ми немогуће…
Ако залупи свој таблет биће КРЦ.