Зато што је земља Србија, народ – Срби, треба ли придев да буде српски или србски? Српски – наравно! Гласовна промена која се зове ЈЕДНАЧЕЊЕ СУГЛАСНИКА ПО ЗВУЧНОСТИ, каже – Ако се у некој речи нађу један поред другог два сугласника неједнака по звучности – први се једначи према другом! Према томе, од речи Србија придев је СРПСКИ, будући да је слово Б звучно а С безвучно – Б мора да пређе у П које је његов безвучи пар. Исто је и са: ШАБАЦ – ШАПЧАНИ, ДОЛАЗАК – ДОЛАСКА, ПРЕДАК – ПРЕТКА…
Правопис, када означава начин писања речи, може бити:
1) ЕТИМОЛОШКИ ~ када чува делове од којих је реч настала (корен и афиксе): СРБИЈА – СРБСКИ
2) ФОНЕТСКИ ~ који се заснива на начелу да свакој фонеми одговара један знак у писму (тј. слово). Овај правопис бележи гласовне промене: СРБИЈА – СРПСКИ
Наш правопис је у основи фонетски, мада има и неких елемената етимолошког (као у ПРЕДТУРСКИ, нпр.).
Иако школарци мисле (тако су ми рекли) да су гласовне промене измишљене како би их наставници мучили – није тако. Оне се врше у појединим речима како би нам изговор тих речи био олакшан. Управо је тако и са наведеним примерима! А за „мучење“ су измишљени неки други предмети…нисам рекла ‘матиш’! 😉
Ma deca su u pravu. 🙂
Само ћу се осмехнути…широко! 😀
Jeco, pričaj srpski da te ceo svet razume.
I radi to malo češće! 🙂
🙂 Истина је, мало сам се улењила. Критика прихваћена, ту је нови „пост“. Хвала ти, Војчек! 😉
Некада смо учили да су постојали следећи језици: старословенски, српскословенски, рускословенски, црквенословенски, славјаносербски…
Можемо да кажемо да је израз „славјаносербски“ анахрон, односно „историјски“. Да ли је то једино оправдање зашто на том примеру није примењено правило о једначењу сугласника по звучности (славјаносерпски)? Или је код анахроних (историјских) израза доминантан етимолошки правопис?
Јесте! И данас ђаке исто тако учимо, само што за „славјаносербски“ кажемо – славеносербски (како се тада говорило) или славеносрпски (како је „од Вука“ правилно)! 🙂
Zaista nećemo biti više Srbi, ako jezik (pogrešno) zovemo srBski. To je toliko grubo, da mislim da niko sa osćajem za jezik ne bi tako rogobatnu stvar poturao. Isto sam i protiv eura. Mi kažemo Evropa i za nas je odgovarajući naziv evro… Šta Jeca kaže na to?
🙂 Ево шта Јеца каже – http://kakojecakaze.wordpress.com/2012/02/12/%d0%b5%d0%b2%d1%80%d0%be-%d0%b8%d0%bb%d0%b8-%d0%b5%d1%83%d1%80%d0%be/
Поздрав!
Xiexie – hvala (na kineskom :))
Нема на чему! 🙂
Последњих година тиме се „мери“ ко је већи Србин. Ако кажеш срПски одмах си мање вредан. Ако кажеш срБски одмах си Србин са педигреом.
Припадам генерацији која је у школи учила једначење сугласника по звучности и то правило и даље примењујем. И држаћу се њега докле год не донесу ново правило и кажу да је исправно срБски.
До тада, ја сам рођена у СрБији, али сам СрПкиња и говорим срПски.
А аргумент да ако се тако изјашњавам не припадам СрБима него СрПима ми већ постаје заморан..
Хвала за овај чланак.
Ето, све знаш и све разумеш!
Исто мислим и држим се важећих правила…док неко не каже другачије.
Али, неко битан, наравно! 😉
Нема на чему.
Imala sam u obavljanju svog posla, pametnjakovića koji je insistirao da mu se na zapisnik napiše da mu je maternji jezik srBski, jer je on Srbin, a na Srpin. Zapisničarka je bila zbunjena, a ja sam se samo osmehnula i pitala uvaženog gospodina da li je ikada čuo za glasovne promene i odobrila da se u zapisnik navede kako on insistira.
Pametnjakovići.
Prihvatam svoje greške i trudim se da ih ispravim, zato je svaka sugestija dobro došla.
То су они који верују у разноразне „теорије завера“, па и ово једначење сугласника по звучности виде као опасност по Србију и Србе. Сусретала сам се и са таквим „тумачењима“! 🙂
Можда је кључ за рјешење дилеме СрПски или СрБски, у ХаПсбуршкој монархији, ако дилема постоји. Али, пошто нема ХаПсбуршке монархије, ни Вука, нема ни дилеме. Наши Језикословци могу слободно да наставе са лаким сном. Да не помињем дичне нам и високоедуковане Акакидемике.