250 начина

Недавно сам била на једном предавању. Између осталог, чула сам податак да је Вирџинија Сатир (Virginia Satir), на основу истраживања којима се бавила, дошла до закључка да постоји око 250 начина да се оперу судови. Замислите, једна тако обична, свакодневна, рутинска ствар! Ко би рекао?!

Уз овакво сазнање, намеће се следеће питање: ако постоји 250 начина да добијемо исти резултат – чисте судове, који је наш изговор да о једној ствари, о једном догађају и сл. размишљамо на САМО ЈЕДАН начин, чврсто уверени да је само и једино тако исправно? Да не покушамо да питању које нам се поставља или намеће приђемо из неког другогог угла? Да не дозволимо да неко има другачији поглед на исту ту ситуацију?

Ово је прича о толеранцији. Ово је прича о култури. Ово је прича о колегијалности. Ово је прича о стрпљењу и љубазности. А, што се тиче морала – морала сам! 😉

П. С. Како је ово ипак блог о језику, постоји једна намерно направљена грешка у тексту…слободно је пронађите. 🙂

23 thoughts on “250 начина”

  1. Без обзира на то што сте нашли грешку, достављам свој додатни предлог.

    Мислим да не може овако „резултат – чисте судове, који је наш“ и да треба овако „резултат – чисте судове – који је наш“. Мислим да мора са две црте. Да ли?

  2. Хм. А да ли је она госпођа са судовима анализирала колико од тих 250 начина прања судова даје лош резултат?

    1. Или, колико од тих начина даје ОДЛИЧНЕ резултате?! Овде се ради о оној чаши која је до пола пуна, Ацо… 😉 🙂

      1. Није празна или није пуна, свеједно. Суштина је да није злато све што сија. Примени то на закључке које си поставила на основу броја начина прања судова. Није свака толеранција добра. Није сваки поглед на исту ствар исправан. Сваки поглед на једну те исту ствар, мора да упућује управо на ту ствар, а не да скреће са правца.

        1. Не знам у ком делу текста смо говорили о томе да је „злато све што сија“. Овде говорим о могућностима које имамо, о томе да има више начина на које одређена ситуација може да се сагледа. Нема „скретања са правца“. Видиш, уколико бисмо седели за столом (једно наспрам другог), а између нас се налази теглица Еурокрема постављена на одређени начин, ја бих можда видела да је он тамно браон, а ти би се клео да је Еурокрем беле боје. А, заправо, у теглици су обе, само постављене тј. измешане тако да је свако од нас видео оно што је било са његове стране. И? Обоје тврдимо другачије, а обоје бисмо били у праву…донекле. Због тога мислим да понекад треба мало „спустити лопту“ и сагледати ствари на начин на који можда нисмо навикли. Очигледно је да један (наш) начин нити је једини, нити је најбољи. О томе сам писала.
          А, толеранција свакако има границе…моја, барем.

      2. Том изреком сам хтео да напоменем да сваки поглед или начин није уједно исправан. Хтео сам да напоменем да велики број људи баш под тим изговором толеранције даје себи за право да има „своје погледе“ који су очигледно искривљени. Под тим погледом углавном подразумевају закључак, а не чињеницу.

        Овде у коментару спомињеш доношење закључака а то није ствар погледа. Погледа на нешто може бити пуно али закључак само један под условом да посматрачи размишљају о ономе што анализирају. Дакле једно је чињеница а сасвим друго закључак.

        Онај ко види бели део Еурокрема не може да доноси закључке о ономе што не види и не може да генерализује своје чињенице. Ако видим да си направила неку правописну грешку, било би глупо да на основу тога закључим да не знаш правопис.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.