Писац Расткове биографије, Теодосије, бележи да је био благ и кротак према свима, а посебно према сиромашнима. Једне вечери, млади Растко је, после читања неке књиге коју је добио од родитеља, овако размишљао:
Војника увек има довољно кад затреба, и војсковођа, и копаља и мачева. А мало је писмених људи, просветитеља, оних од науке и знања. Немамо ни миротвораца, преовлађују ратници. Мало је оних који су видели и упознали свет, још мање оних који раде на томе да се живот народа побољша и унапреди. И учини му се, више него икада раније, да је судбина баш њему наменила да буде другачији од осталих, да се у тишини посвети размишљању о Богу и добрим делима и да тако више користи и људима и својој земљи.
Тих дана на двор Стефана Немање дођоше калуђери из Свете Горе да траже помоћ за тамошње православне манастире. Слушајући их како говоре о начину живота калуђера – да стичу велика знања, да пишу житија и преписују свете књиге, да помажу људима у невољи и просвећују их, седамнаестогодишњем Растку се учини да су манастири у Светој Гори као створени за њега.
Кришом, јер је баш тих дана отац био наумио да га жени, Растко оде са калуђерима у Свету Гору. Када је то открио, Стефан Немања посла за њима потеру. Међутим, иако су га сустигли и пронашли у руском манастиру Пантелејмону, нису успели да га спрече да се замонаши и добије ново име – Сава. Како би умирио оца и мајку, послао им је своје принчевско одело и прамен косе – као доказ да је жив, али и да остаје у манастиру. Поручио је још оцу да ће га чекати да му се ту придружи, када власт буде предао свом наследнику.
Свети Сава је у народу оставио дубоке трагове као духовник, градитељ и обновитељ манастира и први поглавар српске православне цркве. Он је и први српски књижевник и писац, јер је написао прво оригинално дело на српском језику – биографију свога оца, Житије Светог Симеона. Био је прави народни учитељ, заштитник српске писмености и српских школа.
Свети Сава је написао правила према којима се уређивао живот монаха у манастирима: Карејски, Хиландарски и Студенички типик, а за потребе младе српске државе превео је и уредио прву збирку закона – Крмчију, што га чини и нашим првим законодавцем. Прописи из Крмчије примењивали су се у српском народу све док цар Душан није донео свој Законик, 1349. године.
Због свега тога српски народ чува успомену на Светог Саву. Његово име носе многе школе, болнице, места, планински врхови и извори. О њему је исприповедано и написано мноштво прича, песама и легенди, а све то као израз дубоког поштовања, љубави и жеље да дух Светог Саве траје у српском народу.