Да, доста смо честитали једни другима ових дана – што Нову годину и Божић, славе, рођендане, годишњице, Материце, венчања, крштења… Верујем да из искрене жеље за нечим добрим то добро може и да се оствари, досегне… Зато, пазим да жељу увек лепо формулишем, прилагодим ономе коме је намењена, желим да буде увек лична, да нешто значи тој особи. Са друге стране, врло често се наше жеље стопе у једну и изразе реченицом – Желим ти све најбоље! јер, брзо живимо, стално журимо, скраћујемо причу, упрошћавамо…
То да некоме желите све најбоље или најлепше се, у неку руку, подразумева. Међутим, како се то НАЈ, којим правимо облике суперлатива придева, спаја или чак и не спаја са речима – то је проблем! Ево шта сам све виђала: најјбоље, најјлепше, нај јачи и слично. И, схватам да је проблем у томе „када треба писати удвојено слово Ј“:
НАЈ + реч која почиње словом Ј = НАЈЈАЧИ, НАЈЈУЖНИЈИ, НАЈЈАСНИЈЕ…
НАЈ + реч која почиње неким другим словом = НАЈЗАНИМЉИВИЈЕ, НАЈГОРЕ, НАЈБЛИЖЕ… С тим што ће се тако настала реч УВЕК писати спојено.
Звучи вам глупо да се ово уопште и помиње?! Ма, какви… 🙂
