Уколико имате женско дете, имате – КЋИ, КЋЕРКУ или ЋЕРКУ! Дуго се мислило да је једино исправно рећи кћерка тј. кћи, зато што се у Правопису из 1960. године налазио само тај облик. Међутим, реч ћерка је из старијих времена, забележена у народном говору, и нема разлога да представља неправилан облик. И у говору се чешће чује, заступљенија је – јер ју је лакше изговорити, како ми се чини.
Даље, мењајући ову реч по падежима, моћи ћете да:
- у дативу кажете и (К)ЋЕРКИ и (К)ЋЕРЦИ
- у локативу – исто тако
- у генитиву множине – ЋЕРКИ,
и присвојни придев ће гласити – ЋЕРКИН
А, ви што ИМАТЕ синове, с друге стране, НЕМАТЕ овакав „избор“ на располагању! 😉
Ovo je zaista korisno, hvala…
Нема на чему! 🙂
А шта ћемо са кћери, и са кћерима? Са Бисенијом, кћери најмилијом? Са кћери милијом од злата? Са оном кћери, што је цар хтео да је узме? Где је шћер(а) Југ Богданова? Мислим да је погрешно „оставити“ кћер и кћери хрватском језику, имајући у виду српске народне бајке, приче и песме. Погубно је старе речи гурати под „архаични“ тепих, а на другој страни прихватати свакојаке новотарије и стране изразе „прилагођавати“ измишљеним потребама.
У народној умотворини „Царева кћи и свињарче“ пише да је „био један цар па имао КЋЕР“. На овом примеру запажамо да се у номинативу пише/каже „кћи“, а у акузативу „кћер“.
Тачно је: кћи – номинатив, кћер – акузатив.
Ја сам у тексту навела облике које прихвата норма српског језика. Све што сте навели – што проналазимо у песмама, народним бајкама, дијалектима итд., постоји, али није део стандардног језика.
Да, навели сте „нормиране“ облике. Мој прилог није уперен против садржаја Вашег текста (убр – језгровитог и прецизног), него је ламент над дивним речима које неповратно одлазе. И нека врста приговора онима који нормирају и стандардизују језик. Њима као да је циљ непрекидно сиромашење језика и израза. Језик је жив, мења се, много тога утиче на његове мене и саображавања, и то ми је добрим делом познато, али не мора се из прикрајка чекати на ређу употребу неке речи (или израза), као би се „у погодном тренутку“ она избацила из језика. Чудо је да нам је језик и даље жив, упркос небројеним сахранама речи, као и наказним преобликовањима лишеним суштине, а под утицајем страног језика.
У потпуности се слажема са Вама. Због тога и пишем све ово. Али, и даље држим да су у највећој мери медији криви за кварење језика, тј. сви ти водитељи, спикери, репортери…који то, у ствари, нису. Сигурна сам да лектори не постоје на многим телевизијским станицама, и онда се горепоменути сналазе и довијају како знају и умеју. А пошто су то најчешће особе без адекватног образовања, јасно је зашто смо ту где јесмо.