Ових дана су „актуелни“ писмени задаци. Увек је тако у другој недељи марта, знају наставници. Оно што људи који не предају српски језик и књижевност не знају јесте – чему служе ти задаци. Рећи ћу вам: писмени задаци служе да би наставник увидео колико је ЂАК способан да о некој теми размисли, изнесе мишљење и дâ свој суд. Кроз писмени задатак се види и колико ученик влада граматиком свог језика и колико је писмен. Рекох ЂАК, а не НЕКО ДРУГИ!
Сви ми знамо да одавно постоји та појава, али се ја УОПШТЕ не слажем са тим да ученику било ког разреда неко други пише писмене задатке. Чинећи тако нешто, ви:
- Чините неморалну ствар, показујући својим примером детету да је то у реду,
- Вређате рад наставника, вређате његову интелигенцију „подваљујући“ му (и, немојте мислити да наставник не примети када је рад писао ученик а када неко други),
- Ометате процес стварања радних навика код детета, што ће му у животу само одмоћи,
- Чините му „медвеђу услугу“ из хиљаду других разлога… Само мало размислите, на пример, где је то дете док ВИ пишете? Гледа серије? Игра игрице? Дружи се? Шта је то толико прече да оно не може да се мало замисли над темом и смисли шта ће да пише, а ви можете?
- Учите га да не мисли својом главом и уради нешто, већ да се „сналази“,
- А најгоре од свега је то што пишући рад уместо детета УНИШТАВАТЕ СВАКУ ПРИЛИКУ ДА ОНО РАЗВИЈЕ СВОЈУ КРЕАТИВНОСТ!
Да ли бисте и сами то умели да су вам маме писале радове, кад сте били мали? Гледам резултате разноразних претрага на интернету, између осталог је „актуелна“ тема за писмени и – СТИЖЕ ПРОЛЕЋЕ. Шта мислите о детету које о овако једноставној ствари не може да напише неколико смислених реченица, па „инспирацију“ тражи на интернету?! Пролеће је, барем, нешто чији је долазак видело и осетило много пута у животу.
Да ли бисмо имали Дучића, Андрића, Диса и све њих које имамо тако феноменалне и велике, да су им други писали писмене задатке?! Мислите о томе и не уништавајте оне који би требало да буду наша будућност…
“razuman se hrani da živi, a lud živi samo da se hrani i goji tema za pismeni”
„ljubav je susret najlepsi na svetu tema za pismeni”
„ljubav je susret najlepsi na svetu sastav“
„istorija nasega kraja, sastav“
„tema iz srpskog prolece je pred vratima“
„decaci pavlove ulice sastav“
Ово су само неке од претрага које су људе доводиле до мог блога. За неке сам се изненадила, не видим баш никакву везу са оним што сам писала, али ваљда господин Гугл зна зашто их је послао код мене 🙂
Имала сам срећу да је моја мама љубитељ књига. Како озбиљне литературе, тако и белетристике, и од малих ногу нас је мотивисала да читамо. Најпре кратке приче, бајке, басне, а како смо расли полако је уводила и озбиљнија штива.
Сећам се да је било ситуација кад сам као мала тражила помоћ око домаћег из српског, неког састава, кад сам знала које теме ће бити на писменом, и ја сам као и већина имала ту фазу дечије логике да је лакше ако ми мама напише. Од ње сам само добијала разговор на задату тему, много питања са њене стране која су имала везе са том темом, а којима ми је, касније сам схватила, на неки начин брусила мисли и показивала ми да и сама умем да одговорим задатку.
Једно време кад сам имала проблем са белим папиром (она фаза кад ти је свашта нешто у глави, али како седнеш за сто тако мисли „испаре“) умела је да, док разговарамо, укључи касетофон да снима оно што причам, па кад седнем да пишем домаћи а наступи нека блокада она пусти да чујем то што је снимила да ме подсети и инспирише за писање.
Тако је радила моја мама, а нешто слично радим ја данас са сестриним клинцима кад ми се обрате реченицом:
– Ти супер пишеш, ти ћеш то за трен да завршиш.
На крају, после подужег разговора, увек они седну и напишу домаћи.
Иначе, прошле године сам на блогу добила следећи коментар:
„Имала сам задатак да урадим семинарски рад из историје на тему “Јасеновац” и овај текст ми је страшно помогао. Свака част! И, хвала пуно!“
Коментар је на скраћену верзију мог матурског рада „Геноцид над Србима у НДХ – Јасеновац“ и нећу крити, уз наду да није само копирала написано, било ми је драго што јој је тај текст помогао.
п.с. иначе сам позната што некад умем да напишем коментар дужи од текста на који се односи, с тога извини што сам се опустила у комшилуку 🙂
Драга „комшинице“, хвала ти на овом конструктивном коментару. Изнела си неколико метода помоћу којих детету може да се помогне, а да се не напише састав УМЕСТО њега. Надам се да ће многима бити од користи! 🙂
И ја, када ми неко затражи помоћ тог типа, врло радо деци објасним начине на које задатак може да се напише, елементе писаног рада, шта који део треба да садржи итд., и онда су они способни да сами све ураде.
На крају, како бисмо било шта у животу умели и научили, када би то увек неко други радио уместо нас?!
Говорим у овом тексту о једној великој „пошасти“, да не кажем „моди“, која ствара интелектуално, духовно и морално хендикепиране особе! Надам се да ће они који читају препознати моју добру намеру и жељу да се овоме стане на пут – за добро данашње деце, а сутрашњих Људи!
Срдачан поздрав! 🙂
Проблем са темама „Стиже пролеће“, „Руке моје мајке“ итд. код ученика старијег узраста је и у томе што су у фази бунта против система који покушава да их укалупи. Онда добију овакву тему (на коју су писали саставе већ неколико пута у нижим разредима, не само из српског него и из познавања природе и друштва) и не знају како да пишу а да истовремено искажу бунт који осећају, и према мајци (коју воле али их тренутно најчешће нервира тиме што се супротставља њиховим тинејџерским поривима, па не могу тако лако да пишу цвркутаве саставе на тему моја мила мамица, ја је јако волим, она је моје сунце и хвала јој што ме створила) и према школи која очекује да већ седму, осму годину пишу исти састав (снег се истопио и почело је да цвета цвеће, а мени је некако лепо јер могу да идем напоље и уживам у природи; ма то је тема за бебе; мисле да нема везе што непрекидно размишљам о неузвраћеној љубави и спремању матурских испита и уопште се не осећам лепо јер се свађам са свима), и да напишу довољно „безбедан“ састав да наставница не помисли „ма је ли ово дете лудо?“ и да се не иде код психијатра на лечење или на неку дисциплинску комисију за укор.
Има истине и у томе што говорите, али то је друга тема. Заправо, неколико њих.
Ја говорим о потреби да научимо децу да размишљају, да своје мисли уобличе и искажу.
Да не очекују да све неко други ради за њих, јер их „мрзи“ да размишљају.
А, верујте, ја имам обичај да питам децу о чему би волели да пишу, тј. коју тему желе – ако им се већ не допадају задате теме.
Одговор је увек исти – НЕ ЗНАМО.
Граматичка грешка у тексту: (пише) Рећићу, (треба да пише) Рећи ћу. Да ли је и Вама мама писала саставе? 🙂
Хвала што сте ми указали на ову „штампарску“ грешку! Исправила сам, али и писала већ о томе: http://kakojecakaze.wordpress.com/2012/06/06/усрећи-ћемо-како-да-не/
Поздрав! 🙂
Поздрав! 🙂
Ako mene neko pita – proleće stiže kad se pismeni zadaci ukinu! 😉
Е, сад ми је јасно зашто још увек пада снег! 😉
Kao neko ko je oduvek voleo i voli da čita, a ne ume da piše sastave, ne bih se u potpunosti složila sa Vama. Meni je, na primer, laknulo na fakultetu, kada smo umesto sastava pisali razne vrste eseja. To nije zahtevalo nikakav literarni talenat, a bio je odličan način da iskažemo svoje mišljenje, i da pokažemo poznavanje gramatike i pravopisa(doduše, na engleskom jeziku, ali zar ne bi isto mogli i na maternjem)? Nisam za to da pišem umesto svog detata, ali uz mnogo muke smo uspeli da on dodje na taj nivo da može da napiše sam nešto što bar liči na sastav. Pitala sam za savete učiteljice, nastavnike srpskog, tražila po internetu, a sve vreme mi je u glavi bila misao ,, opet ovi glupi sastavi, o neee „.
Mogu li se neke stvari bar malo promeniti, prilagoditi vremenu ili će naša deca i dalje pisati sastave na iste teme kao i njihove bake i deke i ići u istu školu, iako žive u potpuno drugačijem vremenu? 😔
Драга Марија,
Промени се доста нас нада, а до тада, чинићу све што је у мојој моћи да наставу учиним савременијом и пријемчивијом данашњој деци. Што се писања тиче, постоји много начина да се та вештина код детета развије и слажем се са Вама да би било добро када бисмо се у школама бавили и неким другим литерарним формама. Уколико Вам је потребна помоћ, крајем августа ће у понуди бити мој курс писања који је до сада давао изванредне резултате.
Хвала на коментару и на сугестији!
Au, ala ovde ima pobornika suprotnog mišljenja. Ccc… Ja nisam od tih i u potpunosti se slažem sa tvojim tekstom. Da sam pisao sastave svom detetu nikada ne bih saznao koliko divne ideje on ima.
Uzgred, svi smo mi bili “buntovnici protiv sistema“, pa i sada smo, bar neki od nas… Nema boljih tema za iskazivanje bunta od tih o proleću, suncu i slično… Recept je prost – nešto kreativnosti, kap lucidnosti, prstohvat umenja da svet gledaš drugačijim očima i, na kraju, ogroman motiv da baš kroz takvu temu pokažeš šta misliš o sistemu…
А, ко би то боље и сликовитије објаснио од тебе?! 🙂
Волела бих да људи схвате да није поента у темама. Увек их је било и оваквих и онаквих. Неке су инспиративне, неке нису, мада постоји ИЗБОР – барем две, три теме се дају на писменом. Ствар је у томе да се допусти деци да САМА РАЗМИШЉАЈУ, да умеју да дају свој суд о нечему. Какву год оцену да добију у том тренутку – њихова је, па ће је поправити или покварити следећег пута, небитно је. Али, у трци да сви буду одлични, да имају све петице, родитељи праве грешке о којима сам писала. А касније та деца неће умети да се снађу у много важнијим, животним стварима.
Али, ти све ово знаш… Одао те је ОДЛИЧАН рецепт! 😉
Одличан текст!
Ја сам схватила прави значај писмених састава на курсу из енглеског (одувек сам волела нешто да пискарам, па мени састави нису били проблем), пре неколико година…
Сад мало коментари на коментаре:
Што се тема тиче, колико знам увек постоји више тема, па ученик бира ону која му највише одговара. Могу бити и варијације на тему, нпр: „Отопио се снег, и шта сад?“, „Ласте се вратиле са југа, шта их чека овде…“, „Паркови нису више прљаво сиви, откуд све ове боје“… Пада ми на памет бар десет овако дефинисаних тема о пролећу…
Моја колегиница (која предаје српски) приметила је још једну поражавајућу ствар што се писмености наших ученика тиче, а то је „почели су да мешају писма“! Мислим да би и тај проблем био бар мало ублажен, ако би ученици сами писали своје саставе…
А што се господина гугла тиче – ученици уопште не знају да користе савремене технологије, али то је већ друга тема!
Хвала, Сузана! 🙂
Тачно је, и ја сам приметила да ђаци мешају писма, или по навици (вероватно због честе употребе мобилних телефона, порукица, четова и сл.) латиницом пишу: swe, rodjendan (иако имамо слово đ), shto (уместо š)…
Што се тиче писмених састава поздрављам Вас. Тужно је што то својој деци раде и просветни радници, а што се тиче правописа ео ово сам одавно написала:
Прочитах један коментар на фејсу:… ха,ха,ха, -па се обрадовах – значи има и оних који пишу ћирилицом. Кад не лежи враже он пише латиницу ( хтео је да напише: ha, ha, ha, па убацио ћирилицу у латиницу – помешао – ето и то се може)
xotju da wozym do qtje Josha Tomašević Pawlowic
$lazhem $e $ wama i potpyno wa$ podrzhawam u borby za chyrilycy Anchii
woly prashta shwrcka Jellena Кomsy
Слажем се са Вама, Драгана, тужно је ако тако нешто практикују и они који међу првима не би требало тиме да се баве!
Поздрав! 🙂
„Пролеће је већ шарено, ласте своја гнезда вију,
тебе нема да ми дођеш, очи моје сузе лију.“
Ако на задату тему Стиже пролеће, напишем овакав састав, како би гласила Ваша оцена?
Нажалост, остаћете без оцене… То што сте написали није састав, то су два стиха. 🙁 😉
Sme li da se oglasi neko ko povremeno, istina mimo svoje volje i van svih pravila pristojnosti, piše deci sastave za pismene zadatke? Kako već negde rekoh, ne pišem ih zbog dece, nego majki njihovih radi, budući da su one, mučenice, na najvećoj muci kad dodje pismeni. I znam, ako im ja ne napišem, naći će se neko drugi.
A najgora varijanta je da pribegnu onim skriptama u kojima su zadaci na svakojake teme, pisani bez imalo stila, kolko da se otalja posao.
Iskreno, mislim da je sve ovo zamešateljstvo počelo onda kada su nastavnici počeli da deci unapred saopštavaju teme. U moje vreme toga nije bilo.
I, iskreno, ipak svaki nastavnik može da oceni da li je dete napisalo sastav ili je to učinio neko drugi.A ja sam ček od nekih učiteljica dobijala pet plus – ne znam kako im nije bilo jasno….
Драга Негослава, ово о чему сам писала може се коментарисати са разних аспеката. Један су свакако наставници који теме дају унапред. Зашто то раде? Не знам. Рекла сам у једном од коментара на Фејсбуку да, као и у свим другим професијама, тако и нас има разних. Да ли било ко од нас може да утиче на избор кадра у школама? Не. Да ли у било којој другој професији посао обављају само најбољи? Не.
Са друге стране, имамо те „мајке мученице“. Верујем да сваки родитељ жели најбоље за своје дете, али радити било шта (мислим на школске обавезе, обавезе у оквиру кућних послова итд.) уместо детета – није начин на који ћете од тог детета створити доброг човека. И, зашто су оне „мученице“? Где је мука у свему томе? Мама врло лако може да каже: „Не, уради то сам / сама.“. Најлакше је ићи линијом мањег отпора.
Ево шта се мени десило: радим са средњошколцима лекцију недавно, мало разговарамо, нешто прочитамо и треба да запишу неколико реченица. Када сам приметила да један од ученика не пише, опоменем га и питам зашто не ради. Он ово каже: „Нека, наставнице, преписаће ми МАМА кад дођем кући.“! Извините, али, мени је ово ненормално. Шта да очекујем сутра кад будем дошла код таквог неког „њега“ на радно место? Да ме мама услужи? Да ме његова мама лечи? Је ли то наша „будућност“?!
Овим текстом сам, дакле, желела да укажем на грешку која се прави у васпитању и стварању радних навика код деце, на важност развијања критичког мишљења код њих и способности да имају СВОЈ став и суд. Не због оцене у школи, већ због тога што је то један од темеља од чијег ће квалитета зависити и квалитет њиховог живота.
Sve se slažem sa tobom, jer si sve u pravu.
No, budući da roditelji koji obezbedjuju svojoj deci sastave to i ne smatraju za neki problem, ovo bi moglo da se reši jedino na taj način što bi nastavnici ostavljali neocenjenim radove za koje vide da ih je pisao neko drugi.
No, budući, opet, da teme unapred i visoke ocene roditeljskim sastavima daju jedni te isti prosvetni radnici, moguće je da od ovoga neće biti neke vajde.
Ostaje nam da se nadamo da će neko od prozvanih roditelja ovo pročitati i da će se zapitati čemu vodi takvo ponašanje. I da će se isto zapitati i profesori.
Ma, vrzino kolo, a ja sam ga uvrzala i više nego što sam nameravala…
И ја мислим да је немогуће стати томе на пут, јер је „људски фактор“ у питању. А ми, људи, смо „кварљива роба“…тако некако беше.
Међутим, није згорег предочити негативне стране те појаве, па ко жели да увиди, схвати и прихвати – нека изволи! 😉
Када сам ишла од првог до четвртог разреда,мени је мајка стално писала саставе.За мене је то био баук,као да ми је неко рекао да ме воде на гиљотину. 🙂 Ја сам стварно желела,али,нисам знала,и на томе је и остало. Када сам кренула у пети разред,почела сам сама да пишем. На два писмена задатка сам добила четворку,а на два петицу. Од тада сама пишем. Јер,схватила сам: добијем ли 4 или 5,није важно,битно је да сам ЈА то написала и да сам се потрудила око њега. Пре ми је требало 2 или 3 сата,а сада само лепо размислим и за пола сата је готово. Сада је са мојом сестром иста прича(ја сам њој ово прочитала). Ја једва чекам следећи писмени задатак у мају. Дакле,потпуно се слажем. 🙂
Стварно ми је драго да имам овде и „живи“ доказ да се уз труд и мало добре воље може савладати и тај страх од писмених задатака! 🙂
Поздрављам те и желим још много лепих радова! 😉
Ja studiram knjizevnost, i uvek sam “dezurni sastavljac“. U pocetku sam stvarno izlazila u susret klincima, ali sam shvatila upravo to, da im samo cinim medvedju uslugu. Sada pomazem tako sto usmeravam djaka da sam napise, dajem neke sugestije, razgovaram o temi, i primetila sam da im je najveci problem KAKO sastaviti sastav, sta treba u uvod, sta u razradu, a sta u zakljucak. Tako sam pomogla sestri da napise sastav na temu „Romeo i Julija“ (inace smatram to losom temom jer je presiroka, treba dati nesto konkretno, da li sam u pravu?). Njena profesorica igrom slucaja zna da ja studiram knjizevnost, i iako je sastav bio odlican, iako ga je ona sama napisala, uz moje napomene KAKO da ga napise, doticna profesorica je rad ocenila trojkom, uz obrazlozenje „Sastav je dobar, cak odlican, ali ti dobri sastavi su dosadni nastavnicima za citanje, videce vec sestra kad pocne da predaje.“ Razumem, prepoznala je moju pomoc u sastavu, ali zasto sputavati ucenika ako ima ko da mu pomogne? Da kojim slucajem studiram matematiku, i pomognem joj oko domaceg, to je pozeljno, ali ovaj njen stav me je iskreno razbesneo!
Слажем се са тобом. И сама сам као ђак била у ситуацији да ми наставник није веровао да сам сама урадила задатак, и – ето, то памтим и дан данас.
Друго, теме тог типа „Ромео и Јулија“ нису добре. Ученике треба усмерити да пишу о неком од аспеката дела, а не тако уопштено. Још ћу ја о писменим задацима… 🙂
Поздрав!
Код нас, сећам се, у школи је понекад требало писати писмени задатак баш у разреду и то кад тему сазнаш само на том часу. То је био добар систем, баш развије креативност 🙂
🙂