Припреме за школску славу су у јеку, па ми и ово паде на памет:
Према Правопису из 1993, атрибут свети је, уз име свеца, требало писати малим словом: свети Сава, свети Никола, свети Јован… Великим почетним словом се писало само у три случаја: уколико је то име празника (Свети Никола), назив места (Свети Стефан), или назив цркве/манастира (црква Светог Луке).
Новим правописом је то другачије (и прецизније дефинисано), тако да се сада атрибут „свети“ УВЕК ПИШЕ ВЕЛИКИМ ПОЧЕТНИМ СЛОВОМ јер је он саставни и неиспустиви део имена!
Разговарам недавно са колегама о томе, желећи да им предочим ову промену. Међутим, из њихових коментара и зачуђених израза лица, закључујемо да су многи од њих ОДУВЕК писали по новом правопису. Авангардисти, шта да вам кажем. 😉
У суштини потпуно су били у праву. Њима је „свети“ саставни део имена и ама баш никакве везе нема са светошћу у библијском смислу. Они уопште нису свети. Углавном су идолопоклоници или убице, част светим изузецима.
Reblogged this on СРПСКИ ЛАКО.
Хвала, Јецо, ово је баш било потребно! А први пут да могу да похвалим нове ,,правописописце“ 🙂 Једно од ретких нових старих правила које не уноси збрку!
Слажем се с тобом, Мајо. И, нема на чему! 🙂
Ili verujući, verujući (a ne vernici, kako se često pogrešno navodi) uvek pišu reč Sveti velikim slovom, na primer, Sveta liturgija. 🙂
У чему је разлика између верника и верујућих?
Ne znam šta da kažem, uvek sam Sveti pisala velikim slovom, u kom god slučaju bilo reči, jer mi je to bilo kao persiranje, pa Vi pišemo velikim slovom. Nisam to gledala kao ime i prezime, nego kao poštovanje.
A sad, da li su bili ubice, da li su zaista sveci, ne bih znala reći. Ima istine u tome, ali to nije tema ovog posta.