Најчешћи „закључак“ у вези са овом недоумицом је следећи: не може да се каже „ПО ПРВИ ПУТ“!

Зашто? Зато што се, у таквој конструкцији, подразумева да постоји континуитет у вршењу радње, односно, да се радња понављала. Нешто се дешава ПРВИ пут (нема радње која претходи), а затим ПО ДРУГИ, ПО ТРЕЋИ ПУТ (ако желимо да нагласимо то понављање) и тако даље. Дакле:

• Ову торту једем први пут.
• Први пут летујем у Италији.
• По пети пут слушам ту песму данас.
• Пети пут слушам ту песму данас.

Међутим, у реченици као што је: Дуго слушам његова предавања, али, по први пут те речи заиста допиру до мене. –  имамо сасвим оправдану употребу прилога по! У реченици постоји континуирана радња – често долажење на предавања. У том понављању радње, међутим, сада се десило нешто што је другачије у односу на раније посете и желимо да истакнемо да је тај тренутак (за разлику од сличних који су му претходили) посебан.

И, шта бисте сада рекли на овај наслов: ВОЈНУ ГИМНАЗИЈУ ПО ПРВИ ПУТ УПИСИВАЋЕ И ДЕВОЈКЕ? Оправдано или не?

*За ону родитељску „По стоти пут ти кажем!“ не морам ни да питам. Кад то родитељи нису били у праву?! 😉