Књижевни језик настаје нормирањем изабраног језичког варијетета који тако постаје језик ПИСМЕНОСТИ И ОБРАЗОВАЊА, КЊИЖЕВНОСТИ, КУЛТУРЕ И НАУКЕ, АДМИНИСТРАЦИЈЕ И ЈАВНИХ КОМУНИКАЦИЈА. Изабере се један дијалекат (или група дијалеката) и на тој основи се даље развија књижевни језик, и то тако што се успостављају одређена правила. Та језичка правила учимо у школи, те је књижевни језик нешто што се мора УЧИТИ! Никоме није урођен и нико не говори „природно“ књижевним језиком (који називамо још и СТАНДАРДНИМ ЈЕЗИКОМ).
Чему све то? Да бисмо могли да се разумемо међусобно. Много је разлика међу говорницима једног језика: не живимо у истом месту, немамо исто образовање, интересовања, исте године, исту професију, нисмо истог пола, карактера, веровања и тако даље. Велика је вероватноћа да се новосадски тинејџер (говорећи својим жаргоном) и пољопривредник из Власотинца (говорећи на свом дијалекту) не би баш лако споразумели. Како те разлике не би реметиле комуникацију – морамо имати један језик, исти за све.
Појава интернета је учинила лако доступним увид у то колико смо, као нација, писмени. На друштвеним мрежама, форумима, порталима и сл. можете видети коментаре како ту не треба да се гледа писменост, не треба се држати правописних и граматичких правила, да свако може да пише како хоће – јер то је интернет, побогу, није нека важна државна установа. Влада неки став – „Писмен/писмена сам ја, само нема потребе да то овде и показујем“. Ма није ваљда?! ЈЕЗИЧКА КУЛТУРА ЈЕ САСТАВНИ ДЕО ОПШТЕ КУЛТУРЕ, морам да вам кажем, те вам је или својствена или није. Зашто би неко намерно грешио у интернет комуникацији, а иначе зна како треба? Чему то знање?!
Истина је, нажалост, другачија: проценат неписмених и полуписмених људи у Србији је висок, али је слично том проценту висок и број набеђених и ничим изазвано самоуверених људи који мисле да знају углавном све о свему. И ето где смо!
А, јесте ли приметили да, када је неко у центру медијске пажње, ПРВО га процењујемо по томе како говори. Сви ће приметити како не уме две просте реченице да изговори или да не зна падеже. Смејемо се ми, додуше, и незнању из других области (материјала нам не мањка), али говор неке особе је оно по чему је процењујемо у први мах. Мислите о томе и ширите културу… 😉
Браво, Јецо. Право у центар 🙂
Хвала, Силвана! 😉
Reblogged this on Priče jedne veštice.
🙂
Поправи гдје си прогутала слова. Него, прилог:
http://i.imgur.com/f0cSmpD.jpg
И онда Брајану Мајклу, експерту који је ангажован као помоћ при изради акционих планова, иначе доктору хрпе модерних наука, кажем: „Видиш ту ријеч? Е, та ријеч је погрешно написана.“ А Брајан згута још један кафетин.
Е, нек си му рекао! 🙂
Поправла… 😀 😉
Jeco, divan presek nakon stotog posta.
P.S. Htela sam ponovo da izlistam tvoje starije tekstove, pa se po običaju spetljah…
Opismenjavanje je zbilja teška rabota! 🙁
Hvala ti puno! 🙂
Nema na čemu, Jeco.
Volim tvoj blog. Poučan je, a tvoja duhovitost ga čini različitim od drugih sa sličnom tematikom.
Баш.
Književni jezik nije što i standardni. Pođite od arhaizama, dijalektizama, żargonizama u književnim djelima/književnosti. Toga u standardnom jeziku nema.
Уз ово што сте навели, књижевни језик може да означава и оно што називамо стандардним.