Сећате се оног текста од пре три године, када је мој ученик Радојица мислио да песма „Српска девојка” говори о хигијени? Лепо смо се насмејали том тумачењу…
Међутим, ново време, нови ђаци, нове приче. И чудо једно како ова једноставна песма испаде извор свакојаких дилема. Елем, знате о којој песми је реч? О народној лирској песми у којој је Милица представљена као девојка изузетне физичке и духовне лепоте – дугих трепавица, белог лица, румених јагодица, скромна, смерна, блага… У њу се заљубио младић који јој дуго није смео прићи. Три године, заправо. И, дођосмо до тога како се некада, у тим лирским народним песмама, љубав исказивала дискретно, стидљиво, посредно.
– Зашто?!
– Молим?
– Зашто тако? Зашто јој није лепо пришао и рекао? Директно. Зашто све тако увијено?
Тачно тако, рекох себи касније! У времену које пропагира ријалити програме, изопачено и девијантно понашање, искривљене вредности и начине опхођења, КО да разуме лепоту неизреченог, нечега што од себе „само наговештај да”… Петнаестогодишњацима је, ето, та стидљивост страна.
Изгледа да онај виц у ком се објашњава како се Црногорац удвара девојци са: „Ја се теби свиђам. А ти мени?“ и није виц. То тако треба…само директно! 😉