Иако је вокатив „пети падеж који служи за дозивање, директно обраћање некоме или скретање пажње на нешто”, у главама ђака заувек остане скраћена верзија те дефиниције, те када их питам за вокатив, они СВИ и УВЕК кажу овако:

– Вокатив?! Па, то је оно „хеј!“

Дакле, за „хеј“ се зна. А за то да се вокатив у писању одваја запетама од осталих речи?! Слабо… А често га користимо:

• Драги Милоше, срећан ти рођендан!
• Кажи ми, Наташа, како си се провела на мору?
• Хеј, другари, је л` крећемо?!
• Професорка, могу ли да одговарам?

Има један баш симпатичан пример из књижевности. Покушајте да одредите, забаве ради, колико запета треба да буде у овим реченицама из Нечисте крви:

– Опрости тато нисам знала.

– Хвала чедо хвала Софкице.

Ако сам вам лепо објаснила, неће бити тешко… 🙂