Предмет који предајем доживљавам као предмет који учи о животу. Разлог је веома једноставан: нема те животне ситуације, радости, љубави, забуне, погрешне процене, несреће, незадовољства, разочарања, весеља итд. које није описано у књижевности. Знате и сами да  „живот пише романе“. Е, а ми их читамо. И, како је већ познато, лакше се неке животне ситуације преброде када, читајући добру песму, причу или добар роман, схватите да је све то неко већ доживео…и преживео. Отуда једна реченица коју често говорим својим ђацима – Све је то живот!

Но, није ово текст о романима. Ово је текст о мојим „пачићима“ – матурантима које смо ове године испратили из школских клупа. У поплави некултуре, вулгарности, неваспитања, бахатости, неукости и силикона, треба да се зна да има и средњошколаца који су другачији.

Држећи се јасно својих циљева, заиста су вредно радили све ове четири године, освајајући награде на многобројним такмичењима (у нашој земљи и у иностранству), проносећи добар глас школе где год би се нашли. Није мала ствар када се са скоро сваког такмичења вратите као лауреат или са неком од првих награда.

То су деца која су самоиницијативно организовала хуманитарни концерт како бисмо сакупили средства за помоћ настрадалима у поплавама које су захватиле Србију 2014. године. Тада су били тек други разред, а опет, довољно зрели да схвате озбиљност ситуације и неопходност да се настрадалима помогне.

Увек борци за правду, увек љубазни и културни, лепо васпитани (што на част иде њиховим родитељима и породицама), „пачићи“ су на крају били успешни и у полагању пријемних испита и од октобра крећу на академске студије, разних врста.

Овај текст је мој мали допринос нашем четворогодишњем дружењу, и покушај да се од заборава отргне: Миланово читање Исидоре Секулић са посебним нагласком, Анина борба за права (свих живих), Милош који замишљен гледа кроз прозор, Давид и Никола који једва чекају да се заврши час како би могли да свирају ону музику…хм, Николина Б. која ми је објаснила шта је жива а шта нежива природа, Весна са интересантним туторијалима (и најчешће добровољац када треба да се одговара), заљубљена Марија С, Софиа – коју смо чешће могли да слушамо на Коларцу него да видимо на часу, Милица (& Лука) која на све има коментар и тек треба да одрасте, Марија Р. и њених милион награда (уз обавезно писање писменог обичном оловком, прво), Милица МС и Каћа – иако увек у првој клупи, приметне тек на други поглед (има нас таквих), Николина Ш. – једна од ретких из школе која је „провалила“ тајну учења италијанског језика и Тара, са посебном снагом у себи.

Једном неко рече, мислећи на њих: „Плакаћете ви за овом генерацијом“. Иако је порука јасна и, као њихова разредна доживљавам је као комплимент, другачије сам их учила. Нема плакања, све је то живот… А онда је дошло матурско вече и време да се поздравимо. Написали су ми песму, а ја сам схватила да је „лекција“ научена:

„Пачићи моји“, Јеца нама каже,

„Ова розе штикла уз све ми се слаже.“

Ципеле њене кроз ходнике звоне,

за сваки свој рођендан

донесе нам бомбоне.

***

„Пачићи моји“, нама прича Јеца,

„Дучић Јован треба бити

проглашен за свеца.“

Све песме његове лече љуте ране,

Уз њега смо провели

дивне школске дане.

***

Разредна наша, пачићи Вас воле,

и док пишу ово искрено Вас моле:

памтите нас увек, ко и ово вече,

и нек сад ниједна суза не потече.

П. С. Наслов песме је, погађате, Све је то живот, и много је дужа од ове три строфе. Али, то су неке интерне теме које остају између мојих „пачића“ и мене… ♥

И, идемо даље! 😉