Државо, има ли те?!

Пре неколико година, колега нам је причао како је чуо да ће наставницима бити забрањен физички контакт са ученицима. Слатко смо се насмејали томе, будући да радимо у музичкој школи. Када се ђак упише у први разред основне музичке школе, јасно је да ће наставник/наставница морати да му покажу како да држи инструмент, како да стане, у какав положај да намести шаку, прсте, руку итд. Како да све то уради ако не додирне дете?! Тако се ради од када је света и века. И, питали смо се откуд уопште инсинуације да то може да личи на „сексуално узнемиравање“ детета. Како нормална ствар постаде нешто изопачено?

Године пролетеше, а одговор се појавио. Чули сте, вероватно, за „Образовни пакет за учење о теми сексуалног насиља над децом за основне и средње школе у Србији“ који је „Инцест Траума Центар“ приредио, у сарадњи са Министарством просвете, науке и технолошког развоја. Е, тамо се појавио један наставник виолине који злоупотребљава свој положај и професију:

Ова прича је једна од неколико, са стране 80 поменутог Образовног пакета. У првој, девојчицу од 9 година додирује очух „тако да јој је непријатно и збуњена је“, у другој је девојчицу која иде у први разред отац „миловао по телу и говорио да је воли највише на свету. Додиривао је по местима за које је учила у школи да су то „приватни делови тела“. Није знала шта да ради, јер је веровала да је отац воли.“ Нижу се приче „о сексуалном злостављању девојчица“, а поменута тема се обрађује уз песму Мирослава Мике Антића „Тајна“. Мике Антића, који је написао неке од најлепших стихова о љубави! Мало је, како видимо, потребно да се нормална ствар представи као нешто изопачено…

Не кажем да сексуално насиље у Србији не постоји. Не треба затварати очи пред чињеницама. Међутим, нису тачни ни подаци које је Инцест Траума Центар изнео у Пакету, а који кажу да „на узрасту од 10 до 18 година, у сваком школском одељењу у Србији постоје 4 детета која су преживела одређени вид сексуалног насиља и још 4 детета која познају некога коме се то догодило. У овом тренутку, 2 деце из сваког школског одељења изложено је сексуалном насиљу.“ То су изузеци, нису правила, и Србија није вест из таблоидног магазина. Свака част невладиним организацијама, али сумњам у њихове мотиве. Много је више породица које живе обичним/нормалним животом…таквим, да разни „Траума Инцест Центри“ ту немају шта да траже.

И, пре него што вам падне на памет шта би све школство у Србији могло да учини по питању великог броја малолетничких абортуса у Србији, малолетничких разбојништава и преступа, запитајте се – где су родитељи те деце? А, ако их нема на видику – зашто држава не реагује?

Пре него што пустите дете да само пређе улицу, ваљда ћете га научити како се она прелази. Мора да зна да обавезно прво погледа лево и десно, и да је пређе онда када је безбедно. У супротном, дете може да буде теже повређено или да изгуби живот. Не верујем да очекујете да га школа томе научи, као што нисте чекали ни да дете крене у први разред да би сазнало како се користи прибор за јело. Исто је и са разговором који ћете водити са својим дететом када оно почне да се интересује за сексуалност. Зар очекујете да са наставницима и пред другим ђацима радије о томе разговара него са вама, сопственим родитељима?!

*Немам ништа против увођења (неког вида) сексуалног образовања у школе, с тим да предавачи буду лекари и стручњаци из здравствених установа, а не да се тиме бави ко стигне (тј. да критеријум буде непотпун фонд).

***

„Риба смрди од главе, а чисти се од репа“, каже се у нашем народу. То је и овде случај. Јер, док држава не реши да реагује на прави начин, просветни радници су немоћни. Теме којима се наведени Образовни пакет бави јесу важне, али је лицемерно инсистирати на томе да се њима баве школе и наставници, док телевизије са националном фреквенцијом кроз разне ријалити програме промовишу неморал, а учеснике таквих програма приказују као бића којима владају најнижи нагони. Старлете и криминалци само што нам из фрижидера не искачу, силикони и лажне дипломе на све стране, а примитивизам је оно што ћете најчешће видети на програмима телевизија. Живот, дакле, пропагира једно, а у школи треба да им причамо друго. Закони малолетним делинквентима не могу ништа, а ђаци који још у основним школама врше терор над вршњацима и наставницима – физички, емоционални или психички, пролазе са „појачаним васпитним радом“ и смањеном оценом из владања. Па, стварно ће да се потресу због тога! Где је држава да такве случајеве реши на ефикасан начин и заштити оне који трпе у тим случајевима? Где је казна за родитеље који се не брину о својој деци? Зашто казне за преступнике нису строже? Добију ли деца која су претрпела било какав вид насиља адекватну заштиту, негу, третман…било шта? Зашто имамо законе који малолетним делинквентима не могу (скоро) ништа, док они могу да ударају, ломе, пљачкају, силују, краду и убијају? Зар да се школа њима бави?! Смешни сте.

Око себе гледам насмејана дечја лица и родитеље који се труде да им обезбеде безбрижно детињство и младост. И док је тако, нема потребе да се цела нација и сви ђаци у школама баве едукацијом из области сексуалног насиља над децом. Детињство треба да је безбрижно, колико год је могуће. Не дозволимо да нам нормалне ствари изврћу и представљају као нешто изопачено. А, што се бриге Министарства тиче, боље би било, рецимо, да смисле како да ранчеви које деца свакога дана носе на леђима не буду претешки…за почетак.