Зашто се никада нећемо ујединити

Сви ми који радимо са децом у школама, вртићима или на факултетима, део смо једног огромног система. Називи наших звања и занимања су различити, али мисија је иста – рад на образовању и васпитању деце и омладине.

Ипак, иако смо део истог система, иако (би требало да) радимо сви на истом задатку, требало би и да смо уједињени у ситуацијама када нам се чини да у систему ком припадамо ствари не функционишу онако како би требало. Ми видимо да нешто не ваља, ми желимо да се ствари промене, али ми НЕ УСПЕВАМО да се УЈЕДИНИМО и да, тако уједињени, издејствујемо:

  • повећање плата,
  • промену правилника, закона или неке одлуке са којом се већина нас не слаже,
  • спречимо смењивање добрих и способних људи са функција које (доказано) одлично обављају,
  • утичемо на побољшање услова у којима радимо

Зашто? Ово питање сам много пута чула. Ако сте се и сами питали шта је то што нас спречава у томе да се заједничким снагама боримо за своја права, статус или нешто треће, ево објашњења:

1. Није исто радити у основној и у средњој школи

Можда грешим, али мислим да учитељи и учитељице имају много више посла од свих нас који деци предајемо у вишим разредима основне школе или у средњој. Какве су то све припреме, материјали које свакодневно припремају за децу, ово се боји, ово се попуњава, овде допунити, овде доцртати, ово се ради код куће, ово у школи…мајко мила! Учитељи и учитељице постављају темеље знања код деце и највише утичу на формирање радних навика, а то је велика одговорност. Уз то, највећи терет оне васпитне улоге коју има образовно-васпитни систем подносе управо они. Деца се у том узрасту још увек васпитавају (ми слабо шта можемо да урадимо по том питању код седамнаестогодишњака…или су већ васпитани или нису). И тако, из дана у дан… Мало више простора сам посветила учитељицама и учитељима, али, генерално, предавати основцима и предавати средњошколцима су две потпуно различите ствари (говорим из личног искуства). Не може се поредити ни рад професора на факултету са радом колеге у средњој школи. Просвета – јесте, али посао исти – није. Не кажем да је нешто боље или горе, једноставно није исто. Васпитачице у вртићима да и не помињем… Има група у којима је и по четрдесеторо деце (видела својим очима). Замислите толико трогодишњака на једном месту и некога ко се о њима брине, помаже им док једу, облаче се и обувају, па се убеђују око спавања, шта се сме а шта не сме… Не верујем да бисте им били у кожи. У сваком случају, ми немамо исти поглед на посао који радимо, исте проблеме, исте ситуације, не бринемо исте бриге. Разумете? Идемо даље…

2. Није исто радити у великом граду или на селу

Другачије је када живите у малом месту у ком се сви познају и када сте у Београду, рецимо, па се деси да родитеља ученика за четири године видите два пута. Неће да дође у школу, па бог! А изговора је много… Тога нема у мањим местима. Родитеља (или макар неког рођака ученика, заједничког познаника) ћете срести пре или касније. Поново, не говорим о томе као о предностима и манама, већ, једноставно, то нису исте ситуације.

Осетна је разлика и у материјалном сегменту: уколико живите у граду, принуђени сте да јабуке плаћате 120 динара по килограму. На селу (или у мањем месту) их можете брати у сопственој башти или их куповати по много нижој цени. Слично је и са осталим воћем и поврћем. Попијте кафу у београдском кафићу и платићете је 180 динара. У мањим местима у Србији је 50 (цене које сам навела су оквирне…наравно да варирају у зависности од свега и свачега). А сви примамо исту плату.

Ако живите и радите у Београду, може да вам се деси да до посла путујете два сата (па исто толико и назад, свакога дана). Исто може да вам се деси и ако живите у једном месту а радите у другом. Колико се та особа намучи, за разлику од некога ко до посла има десетак минута лагане шетње. И зато би неко све дао само да му је посао ближе, ништа друго га не брине у образовном систему. Дакле, радимо исти посао, али под другачијим условима и околностима. Сви ови разлози (па и многи које нисам набројала) чине да не разумемо добро потребе једни других. Немамо исти угао гледања, нити га можемо имати. Како да се ујединимо?

3. Није исто радити само за школску плату и имати и додатне приходе

Чињеница је да неки просветни радници живе (или једва спајају крај с крајем) само од плате коју зараде у школи (радећи са пуним или непотпуним фондом), док други имају и додатне приходе, те их не дотиче много да ли ће (школска) плата бити смањена или не, да ли ће бити исплаћена на време, или не. Не осуђујем никога, нити улазим у туђе разлоге, само констатујем да је и то један од разлога због којих нећемо наступити сложно. Некоме ће новац бити мотив да нешто предузме, да се побуни, а некога то апсолутно не дотиче и неће да „бије туђу битку”. Неко од те исте плате прехрањује целу породицу, а некоме она дође као џепарац.

4. Није исто радити посао потпуно професионално и посвећено, и отаљавати га

Колико има у вашем колективу оних који се „крију” иза посла који раде, дођу у школу да се одморе мало од (напете) ситуације у кући или оног другог посла који обављају? „Ћути, добро је, државни посао, државна плата, нико ме не дира…” Или „За овако бедну плату нека буду задовољни што уопште и долазим на посао.“ Неки, опет, до подне мрзе себе, а од подне цео свет. Децу поготово. Не могу очима да виде ђаке. Касне на наставу, лењи су и неодговорни. Зар ће такав неко да штрајкује против било чега?! Наравно да неће.

Колико има оних који су ентузијасти, који посао раде одговорно, са љубављу, свесни због чега су ту где јесу? Оних који на децу са којом раде гледају као на сопствену. Оних који изгарају на том истом послу јер раде „пуном паром”, дајући себе и више него што се од њих тражи. И онда добију исту плату. Јер је наш систем такав. Јер се нико није сетио (или се не усуђује) да награди рад и казни нерад. Је л’ схватате сад зашто не можемо да се ујединимо?

5. Није исто да ли школу води стручан и одговоран директор или се на том месту нашао по некој другој основи

На крају, свака школа је онаква какав је директор који је води, а то много значи. Неки директори су на том положају зато што су способни, организовани, предузимљиви, вредни и пожртвовани. Неки су све супротно од набројаног. У односу на то какав човек води школу, и запослени више или мање уживају у свом послу. За некога, радити у школи значи бити под Атилом „бичем божјим”, бити затрпан администрацијом, бити сервилан и понизан пред хировитим и бахатим родитељем, бити без личног и професионалног достојанства. Други ће рећи да је рад у школи милина, да међу запосленима влада хармонија, да имају сву слободу овог света да нешто предложе, промене и слично. Неко ради у сјајним условима и модерно опремљеним учионицама, неко једва да има таблу и креду. Неки и за време распуста морају да долазе на радно место (јер „распуст је за ученике”), а други, путују, летују и зимују и мимо годишњег одмора, у време док траје настава. Протви чега би се бунили?! Неко је близак са директором (као пријатељ, рођак или је једноставно улизица), па не брине много, осећа се „као бубрег у лоју”, док је неко други у вечитом сукобу са управом школе. Највише је, истини за вољу, оних који су негде у средини, између ове две крајности. Ни овде нећу улазити у разлоге, свако нека гледа себе. Констатујем чега све има под овом капом небеском, а ви слободно допуните…

Дакле, драге моје колеге, просветни радници, надам се да вам је сада јасно. Далеко од тога да сам набројала све оно по чему се разликујемо. Имати факултетску диплому у рукама не значи имати и интелектуалну, емотивну и духовну ширину, исправне моралне и етичке погледе и ставове. Ту су и личне особине свакога од нас, интегритет и ауторитет, сналажење у међуљудским односима, праг толеранције и осећај за поштовање (нeкoгa или нeчeгa), поглед на то како наставник треба да изгледа и да се понаша, да ли имамо породицу или не, посвећеност личном усавршавању и развијању компетенција или одсуство било какве иницијативе и воље, хоћемо униформе – нећемо униформе, чланови смо синдиката – нисмо чланови синдиката… Има нас много, има нас разних, а свако има свој мотив и живи у свом малом свету. И, нема ничега лошег у томе…. Само, тешко да ћемо се такви ујединити и сложити око било чега. И то је чињеница.

Како да превазиђемо разлике међу нама?

Тако што ћемо колективни интерес и колективно добро ставити изнад личних интереса и прохтева. Тако што ћемо бити професионалнији, колегијалнији и толерантнији. Тако што ћемо бити спремни на компромис и договор. Тако што ћемо бити у стању да сагледамо ствари и из туђег угла, не само из свог. Можда да се међусобно повезујемо на друге начине – по окрузима, струци, нивоу образовних установа у којима радимо… „Ко хоће – нађе начин, ко неће – нађе изговор.” Има начина, свакако. Питање је има ли воље?

Са надом да ће „никад” у наслову ипак бити оно из изреке „никад не реци никад”… 🙂

Јеца

14 thoughts on “Зашто се никада нећемо ујединити

  1. Због истог разлога због којег су на пример адвокати ономад били месецима јединствени а сада су се поделили: убачени су „елементи“ од стране тајних служби. Њихов задатак је да сачувају власт од њима непожељних уједињења.

  2. Na žalost previše je jak sindikalski lobi u obrazovanju i ne dozvoljava nikakvo ujedinjenje. Toliko je besmisleno da predstavnike sindikata plaća poslodavac da je svaka dalje priča suvišna. Jednostavno teško će se ugnjetavan i siromašan prosvetni radnik izboriti protiv ovog … i uspeti da se ujedini. Nema tu nikakvih stranih plaćenika i elemenata … to smo mi.

    Mnogi iz prosvete beže ili nalaze druge načine da prežive. Nema druge 🙁

    1. A znam i za škole u kojima nema sindikata…i ništa im ne fali. Nego, to smo mi – lepo si rekao. Treba da pobedimo naš mentalitet. U tome je štos.

    2. Па шта мислиш чија је идеја да представнике плаћа послодавац? Тако је онемогућено право организовање. Има ситуација где један синдикат постаје „превише“ јак тако да је фирма принуђена да направи такозвани жути синдикат да би одвукла преостале запослене у њега. И тако сада нема репрезентативног синдиката и тако даље и тако даље. Радницима се и даље смањују права која постају нижа чак и од основних људских права.

  3. Biće promena, kada prva tačka, pre „povećanje plata“, bude „analiza rada svakog zaposlenog u prosveti, nastavnika, domara, direktora, pravnika, pedagoga,… nenajavljenim kontrolama inspekcije“.
    A kada pročistite redove, onda krenite po navedenim tačkama.

    1. …a da inspekcija ne bude korumpirana, podmitljiva i stranački „obojena“. Rekla sam u tekstu da je jedan od problema i to što se nerad ne kažnjava, a rad i uspeh ne nagrađuju. Za svakoga ko svoj posao radi savesno i sa puno ljubavi, poražavajuće je kada se nađe u nestimulativnoj sredini, u kojoj „radio, ne radio – svira ti radio“.

  4. Sa svim napisanim u tekstu sam saglasna, samo smatram da bi to prvo trebalo uraditi, da bi se rešili svi ostali problemi.
    U svim profesijama u svim državnim preduzećima je tako, i dok se to ne reši, ništa neće imati smisla.

    Ovo što se sada zove „prosvetna inspekcija“ je sramota za državu.

    Svaki kolektiv, na čelu sa direktorom, može to da reši. Samo ni jedan jedini direktor u ovoj zemlji neće da se zamera. Neki zato što im odgovara za trange-frange, neki da ih ne ulove u neznanju. Da bi nekoga kontrolisao i sankcionisao za upisivanje neodržanih časova, na primer, moraš ti da budeš besprekoran, na vreme dolaziš i odlaziš sa posla.
    Strašno mi je žao što će ova zemlja jednostavno za 20 godina nestati. Nećemo imati lekare, prosvetne radnike, biologe, naučnike…. ostaće nam samo menadžeri i to sa kupljenim diplomama.

    1. Апсолутно је тачно све што сте рекли.
      Тужно је то што ми знамо, ми пишемо, говоримо, апелујемо…али бадава.

  5. Лепо све то звучи, али учитељи су у последње време себи много дали на важности и почели врло негативно да утичу на наставнике. Једноставна рачуница: учитељ треба да одржи 20 часова недељно, за 5 дана. То значи да дневно држи 4 часа, без пауза између њих. Некад се деси да има и 5 часова, и у том случају у школи остане укупно 4 сата. Ради само у једној школи. С друге стране, наставници често раде у више школа да би имали пун фонд, неретко и у таквим условима да се у једној школи смена мења а у другој не, и да у току једног дана мора да стигне на оба места. Паузе у распореду су правило. Чак знам једног наставника који је током целе године имао 1. и 6. и 7. час. А колима му је до школе требало пола сата. Дакле, шта он може да ради током та три сата паузе и да ли му се исплати и да иде кући? И много су се осилили учитељи. Пуно им је било да буду у школи од 1 до пола 4, па су успели да добију од министарства промене смена. То у местима попут Београда још и има смисла, али у мањим местима је потпуно неприлагођено локалним условима, јер се смене на другим радним местима не могу мењати, јер локални превоз није прилагођен никоме осим превознику… Или, ево конкретног примера. Једне школске године сам радила као наставник у нижим разредима. Путовала сам до школе сат и 15 минута бусом, у једном правцу, док учитељи живе на 5 минута пешке од школе. Дневно сам имала 2 часа, први и четврти, а учитељи ми нису хтели изаћи у сусрет ни због превоза, да бар споје та два часа, јер им НЕ ОДГОВАРА да имају толико паузу у свом распореду. И милион других проблема. А све је више и неуких: и учитеља и наставника. С таквим околностима, није ни чудо што је јаз међу нама све већи.

    1. Не можемо да се бавимо појединачним случајевима…нема сврхе. Нити сви учитељи живе на „5 минута пешке од школе“, нити су сви пожртвовани и ревносни у послу којим се баве. Ни учитељи, ни наставници, ни професори. Као што рекох, има нас разних и због тога се никада нећемо ујединити. Има и неуких, тачно је. А, пошто нема система „награде и казне“, мислим да ће квалитет образовања све више и више да опада, јер ће и ентузијазма код запослених (који воле свој посао) да буде све мање и мање. Неминовно је.

    1. Хвала, Деки! 🙂 Циљ ми је био да колегама помогнем да се више не питају „зашто?“ и да коначно кренемо да размишљамо на тему „како?“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *