У суботу, 15. фебруара, дан након што се прослављао планетарно популаран Дан заљубљених, ми смо славили ЗНАЊЕ! 🙂 Образовно-креативни центар из Бора (ОКЦ) организовао је конференцију „Онлајн дидактика“ за све запослене у образовно-васпитном систему.
Циљ конференције био је да нам прикаже алате из сфере ИКТ-а помоћу којих можемо да освежимо и осавременимо наставу, учинимо је занимљивијом и ближом деци са којом радимо, а која, како смо видели на конференцији, припадају такозваној… па, погледајте и сами којој генерацији:

Један од првих утисака био је тај да је конференција одлично организована. Уз помоћ апликације „Сава“ били смо у прилици да знамо тачан распоред и трајање предавања, теме, сазнамо нешто о предавачима, када су паузе и колико трају, али највећа корист огледала се у томе што смо предавачима могли да постављамо питања и шаљемо коментаре у току трајања предавања – у реалном времену, како се каже, те бисмо одговоре на оно што нас је заинтересовало (или нам није било довољно јасно) добијали одмах по завршетку презентације.
Видели смо како 21. век може да изгледа у учионицама. Предавачи су нас упознали са мноштвом образовних апликација, начином примене у настави, са могућношћу међупредметног повезивања, а потом и предностима и манама таквог вида реализовања наставних јединица или часова утврђивања. На једном од предавања сазнали смо и како се QR кодови могу користити и у раду са малишанима у вртићима, али, да будем искрена, велики број колега се није сложио са том могућношћу. Констатовали смо да деца тог узраста не треба да имају мобилне телефоне, а још мање да их користе у вртићима. Колегиници свакако одајемо признање за креативност и иновативност, али у том раном узрасту деца треба да развијају неке друге вештине и способности.
За крај, Невена из ОКЦ-а припремила је анализу из које смо сазнали колико су наставници у Србији спремни за онлајн образовање. Ситуација није сјајна, али није ни тако лоша. Међутим, чињеница да је конференцији тог дана присуствовало 420 наставника, учитеља, васпитача и професора из целе Србије, вољних да сазнају и науче нешто ново, говори нам да има наде.

Хтели ми то да признамо или не, мора се ићи у корак са временом и мора се ићи напред. Информације су данас доступне свуда и свима. Није школа место на ком ће ученици сазнати где је Аустралија, зашто долази до климатских промена или неких других феномена у природи. Ако их је то интересовало, већ су негде на интернету пронашли и прочитали, неће чекати да у петом разреду добију географију. Закључак о томе чему онда служи школа и шта наставник може да пружи данашњим учницима покушајте да извучете сами.

А ако вам ништа не пада на памет, кликните ОВДЕ и већ данас крените да правите план сопственог усавршавања! Не зато што тако мора или треба, већ зато што знате да ће вас то учинити успешнијим у послу којим се бавите. И нека вам увек на уму буде народна пословица: Не планирати је исто као и планирати неуспех. А неуспех нам никако није у плану… 😉
Postovana Jeco,
Redovno pratim Vase tekstove i citam ih sa radoscu ali i sa nekom nostalgijom: radujem se da se pojedini ( Vi na prvom mjestu!) trude i njeguju nas lijepi jezik,a sa nostalgijom – sto toliko „brzamo“ sa starnim izrazima i (tudjicama) koje nama bas i nisu neophodne ! Znamo mi svi sta znaci „on line“… mozda bi ljepse zvucalo “ Na vezi sa didaktikom “ ili Ucenje na vezi… Mozda!
Na ovaj komentar me je naveo Vas tekst “ Zavestanja velikog zupana srpskog Stefana Nemanje svom sinu Svetom Savi“, gdje mu porucuje: “ Cuvaj sine svoj jezik…“
Zelim Vam i dalje da svoj posao radite sa puno ljubavi i elana kao i u trudu za ocuvanje naseg jezika i pravopisa! Uspjeh sigurno nece izosti kao ni dosada ! Hvala Vam !
Lijepi pozdravi ,Radmila
Драга Радмила,
Хвала Вам на коментару.
Слажем се са Вама и пренећу сугестију организаторима.
Срдачан поздрав! 🙂
Нажалост ово је врло погрешно: „Информације су данас доступне свуда и свима. Није школа место на ком ће ученици сазнати где је Аустралија, …… Ако их је то интересовало, већ су негде на интернету пронашли и прочитали, неће чекати да у петом разреду добију географију.“
Прво, информације су доступне али већина их је нетачна. Друго, претраживачи интернета су селективни тако да, на пример, преко Гугла не можете да сазнате ништа из Кине а из Русије веома мало. Дакле, не знате где су информације. Рећи да су информације на интенету је исто као када би сте рекли да су информације у књигама, у библиотекама. То је потпуно бескорисна информација.
Треће, „наћи ће информације о нечему ако их то интересује“ је обични перпетууммобиле: „Ако нешто знаш то ћеш сазнати“. Дакле деца никада неће сазнати где је Аустралија ако им то неко не каже.
На крају, форсирати занимљивост да би се нешто радило је веома погубно по систем учења и уопште по живот. Живот се мора учинити занимљивим (ако је то уопште битно) од стране онога ко га живи а не од неког посматрача са стране, а деца неће бити способна за тако нешто.
Живот мора да се живи јер немамо избора и живот је борба непрестана. То садашња деца оваквим системом учења неће научити у школи и скупо ће их коштати.
Све ово води у велику пропаст.