Малопре написах колегиници: „Знаш, то је било онда, у она стара времена када се још ишло у школу…“ 🙂 Од 16. марта нема школе, нема вртића, нема факултета, сви радимо од куће и сви седимо у кући. Нема ни десет дана од како смо у карантину (и ко зна колико ћемо још дана, недеља и месеци бити), а већ ми делује као вечност.
Непосредан рад са ученицима замењен је онлајн наставом. Не бих знала да вам кажем (у процентима) колико наставника у Србији се добро сналази у виртуелном окружењу, али знам да, колико год има оних који одавно користе све могуће алате и платформе, има и оних који не знају ни да укључе рачунар (мада с Фејсбуком немају никаквих проблема, али то сад није важно). Већина се налази негде између и покушава да у датим околностима уради најбоље што уме и може.
Шта једног просечног просветног радника у овом тренутку мучи? Мучи нас то што се у многобројним дописима Министарство (преко својих органа) острвило на наставнике и тражи да се на недељном нивоу достављају планови и извештаји о раду. Мало је што треба реорганизовати и прилагодити комплетну наставу из другог полугодишта, снаћи се у виртуелном окружењу, похватати конце са ученицима, имати разумевања за њих и услове у којима живе, прилагодити им се, много тога научити у лету, па још дај и да пишемо планове и извештаје сваке недеље. СВАКЕ НЕДЕЉЕ! Због чега? Не верујете да ће сви радити свој посао? Мислите да ће бити оних који ће да искористе ситуацију и не раде ништа? Можда ће вас ова информација шокирати, али У СВАКОЈ ШКОЛИ ИМАТЕ НАЈМАЊЕ ПО ЈЕДНОГ ТАКВОГ ПРОСВЕТНОГ (НЕ)РАДНИКА КОЈИ И У НОРМАЛНИМ ОКОЛНОСТИМА НИШТА НЕ РАДИ. Најмање једног. И сад сте нашли да водите бригу о тим стварима?! Ево, видим да ће писање недељних планова и извештаја те нераднике да промени и они ће одједном постати одговорни, вредни, савесни и полетни… да. То обично тако бива.
С друге стране, сама настава изгледала је и овако и онако. Прво, свака част за организовање наставе на каналима РТС-а. Иако сам слушала разне коментаре, људи морају да схвате следеће:
- Не прелазе сви наставници у свим школама подједнаким темпом градиво, и заиста је глупо коментарисати „Моје дете је то већ учило, шта ово приказују?!“ Видите, мора да се нађе нека заједничка полазна тачка. И, свет се не окреће око вашег детета, без обзира на то што ви мислите другачије.
- Сви наставници који су се појавили на телевизији су хероји. Тачка.
- Њихов изглед, говор, грешке које су се јављале у процесу снимања или припремања градива НЕ КОМЕНТАРИШУ СЕ. Хоћете ли да ми кажете да иначе нико не греши у свом послу, па сад треба да се смејемо просветним радницима? Како да не…
Друго, као родитељ основца, била сам у прилици да преживим изузетно напорну недељу надгледајући оно што моје дете учи, треба да одгледа на телевизији, прочита са сајта школе, направи упоредну анализу градива, забележи, препише, уради за домаћи, слика и пошаље, не очекујући повратну информацију (јер наставници имају много ученика). Након пет дана тако хаотичне наставе, морам да приметим да је све било претерано. Знам да се колеге нису одмах снашле и верујем да ће то доћи на своје. У супротном, овај темпо нико неће издржати. Да, деца су збуњена, преплашена, треба им времена да се привикну, адаптирају… али, и ми смо. И због бриге за старе родитеље, рођаке по белом свету, покушаја да одржимо позитивну атмосферу у свом окружењу, одрадимо све што захтева наш посао, скувамо, набавимо, припремимо, испратимо дечије обавезе у онлајн настави… Брига за сопствено здравље, традиционално, долази на последње место. Вирус, кажете?! Ма, какав вирус, ми имамо преча посла, чекају нас планови и извештаји, између осталог… Разумете, господо из Министарства?! И нама је ванредно стање. И ми смо људи, а не роботи и писаће машине.
Дакле, драге колеге, онлан настава не значи да децу треба свакодневно затрпавати градивом и домаћим задацима. Да би и вама живот био лакши и да бисте се боље снашли и пливали у новим водама, погледајте шта онлајн настава јесте и како је треба организовати, према предлозима Образовно-креативног центра:
Не знамо колико ће ова ситуација трајати. Зато, чувајте себе и своје најближе и само полако… биће све у реду. 🙂
Ваша Јеца
Па драга Јецо суштина целе ситуације јесте да „сви будемо код куће“ а они остали да цркну од посла или глади. Радим до 16ч а све остало до 15ч. Ни у апотеку не могу да одем нити на купим брашна или чега другог. Када дође викенд или не раде или је све празно. Могу једино на пијаци да купим одвратни „домаћи“ кинески бели лук и њега да једем уз кору са дрвећа. Дакле морам да се сналазим као у вицу онај Словенац са кесом уместо падобрана.
Једна ствар ми је много драга. Бог ће свако дело извести на видело, било оно лоше или добро. Мени ће бити овако или онако али ће скотовима да буде много много горе а тад ће да буде прекасно за кајање.