Има једна стара легенда која каже да је орао птица са најдужим животним веком. Врло необично за животиње, али он може да доживи чак седамдесет година. Међутим, то није правило и не доживи их сваки орао. Доживи их само онај који има снаге да се мења.
Када напуни близу четрдесет година, орао доживљава трансформацију. Његов до тада оштар кљун се повија, а његове канџе више не могу да служе за лов. Како му перје постаје све гушће, крила су све тежа и тежа, тако да он једва лети. То чини преломну тачку у његовом животу. Пред њим су сада две могућности: може да не чини ништа и лагано умре или да прође пут промене и доживи дубоку старост. Тај пут траје 150 дана, а захтева од њега да се осами, да оде на врх планине, седне на стену и почне да кљуном удара о њу, чинећи тако све док кљун не отпадне. Након тога, када му израсте нови кљун, орао га користи да ишчупа старо отежало перје и искљује своје старе неупотребљиве канџе. Овај процес промене траје пет месеци, а ново перје и нове канџе чине да орао поново може да лети и лови. Тако препорођен, обично живи још тридесетак година. Легенда тако каже…
Како сте ви дочекале своје четрдесете? Да ли је било турбулентно? Лагано? Неприметно? Моја прича налик је овој о орлу. Зато ми је легенда и драга. Улазак у четрдесете није био миран. Штавише, мислила сам да сам дошла до краја овог животног пута. Пребирући по ономе што сам урадила и ономе што нисам, схватила сам да има ствари због којих посебно жалим. Прво, била сам љута на себе што нисам више живела по своме. Знате оно, кад сте мали, живите како родитељи од вас очекују, васпитавају вас и усмеравају, а касније се прилагођавате потребама породице, детета или деце, посла… Околности вас воде на овај или онај пут и ви живите из дана у дан, трчећи да стигнете све, трудећи се да будете добри свима. Осим себи. Када ће бити онако како ја желим и како је дошло до тога да сам најмање себи добра? Да ме прст судбине (да, већ неко време чврсто верујем у судбину) није зауставио у том сулудом и једноличном ритму у који сам упала, не знам докле бих стигла и на шта би тај мој живот личио. Ипак, добила сам прилику да застанем и запитам се Шта је оно што ти желиш?
Стварно, шта ја то желим? Шта ме радује и шта радим зато што волим, а не зато што морам или зато што тако треба? Колико ћу још дуго бити на овоме свету и хоћу ли уопште имати прилике да остварим потребе свог бића? Јер, колико знам, сви смо овде с разлогом. И не, не мислим на материјално стицање. Разлог су потребе и жеље наше душе, али ми на то временом заборавимо.
Највише ме је уплашило то што одговора није било. Заправо, гласио је Не знам, што му дође скоро на исто. Толико су ме прогутале улоге које сам играла током ових четрдесетак година, да сам себе, своје биће и своје Ја потиснула у неке тешко доступне дубине.
Схватила сам да је време за пут промене. Својих 150 дана потрошила сам тражећи одговор. Да ли је било лако? Није. Јесам ли брзо дошла до тога шта је моја сврха? О, не. Трајало је, и траје. Међутим, након пет месеци одговор више није гласио Не знам. Неки обриси жеља почели су да се јављају. Нисам одустајала. Како до циља можете увек стићи различитим путевима, тако постоје и разне методе да дођете до тог успаваног дела себе који зна која је ваша сврха. Јер душа увек зна. Онда пробате једну, па другу, трећу… а кад схватите која вам највише одговара, држите је се чврсто. И тада почиње трансформација. Корак по корак, дан по дан. Day by day, and I see myself in a new way.
На крају, схватила сам да скоро свако дође до ове тачке у животу, а оно што учините ојачаће вас у сваком смислу. Надам се да вам не пада на памет она друга опција, јер је врло важно не предати се. Кад су могли толики људи, можете и ви. Боже, па толико је разлога…
А ја? Јесам ли пронашла оно што сам тражила? Јесам. Смогла сам храбрости да променим перје и канџе. Сада живим свој нови живот и пишем вам о томе. Желим да знате да је све могуће.
Јецо, добро је да живот узимаш без анестезије, прихваташ смрт као крај и покушаваш рационално да организујеш време које ти је остало. Живети без страха од смрти је ниво који веома мали број људи успева да достигне. Како живети без тог подсвесног страха, како интезивно живети сваки нови дан и не бити оптерећен носталгијом прошлости и очекивањима у будућности је једно од три проблема којим се још античка грчка филозофија бавила. Уствари скоро сва филозофска питања којом се до данас филозофија бави налазе се још у Хомеровој Илијади и Одисеји из 8 века пре Христа. Већини је потребна религија која обећава вечити живот на небу, приче о паклу и рају, о Богу и Сатани, анђелима али то их доводи да на најглупљи могући начин проживе свој живот верујући као деца у бајке о Деда Мразу. Међутим, употребљавајући термине из религије као што су душа и судбина, ти подсвесно правиш неке грешке у размишљању које те доведу у слепу улицу. Идеја о души долази од Платонове теорије о првобитном свету идеја које су монотеистичке религије прихватиле и искомпликовале за своје потребе и које ти овде у том смислу употребљаваш. Појам судбине како га ти схваташ је у искривљеном значењу, захваљујући Хришћанству, од оног како су га антички Грци створили и доживљавали; сва природа и уопште Космос почивају на закону лепоте и хармоније које се зове логос, тако се исто зове ментални процес којим човек покушава да схвати тај закон који прожима Космос у намери да се стави у складу са њим. Међутим, ванвремена бића, богови са Олимпа се мешају у живот смртника из разних разлога, код Хомера све почиње Пандорином златном јабуком, и избацују људе из успостављене хармоније са Космосом и те планове богова за смртнике називали су предодређена судбина. Да би скратио, егзистенцијална и питања о бићу, која си отворила у твом тексту, третирали су филозофи од којих су неки то обрадили на литерарним стилом лаким за читање као што су Русо или Сартр и много тежи као Хајдегер који развија Кантову и Хегелову теорију бића. Мени је у младости помого Фром (Бекство од слободе и Умеће љубљви) и Маркузе (Једнодимензионални човек и Ерос и цивилизација) да изиђем из београдске колотечине и док је моја генерација пасивно висила испред кафића као што су Осмица и Галерија ја сам користио своје студије сликарства са Ликовне Академије да финансирам путовања по свету и водим веома интезивни и креативан живот.
Жарко,
Хвала Вам на овако исцрпном коментару.
Подстакла си ме да реагујем на твој текст јер је у складу са проблематиком са којом се сада бавим пишући аутобиографски роман и на шта ме је нарочито мотивисало оно масовно убиство у основној школи коју сам и ја похађао. Моја путовања и одлуке које сам од 14 године доносио су само подлога за филозофску надградњу у потрази за успешним животом за смртнике; религиозним људима је довољно да верују.
Divan tekst! 🙏💛✨️
Hvala, Majo! 🍀💗