Ево још једног „језичког правила“ које то, заправо, није! Искрена да будем, никада у току школовања – од основне школе па до факултета – нисам чула то да се захвалност некоме исказује ИСКЉУЧИВО обликом глагола без повратне заменице: ЗАХВАЉУЈЕМ ТИ, ЗАХВАЉУЈЕМ ВАМ… А видим да се често инсистира на следећем:
– уколико желите да некоме искажете захвалност, каже се ~ Захваљујем.
– уколико желите да на учтив начин одбијете понуђено, требало би ~ Захваљујем се.
Али, није баш тако! Штавише, у језичкој пракси је чешће у употреби облик „захваљујем се“ када некоме исказујете захвалност, и сасвим је у реду да се тако каже. Тако овом изразу дајете једну субјективнију ноту. Норма нашег језика не поставља никаква ограничења у вези са овим. Дакле, можете рећи и Морам да јој се некако захвалим за све што је учинила или Морам да јој некако захвалим за све што је уинила.
Али!!! Уколико желите да одбијете неку понуду (јер је сматрате неадекватном, рецимо) или предлог, и при томе сте учтиви или иронични, можете да кажете: Захваљујем вам се на тој (или таквој) понуди.
Мада, и једно Не, хвала!делује сасвим јасно. 🙂
Izvinjavam se, može li jedan postić o ovome?
ili
Izvinite, može li jedan postić o ovome?
😀
🙂
Jeco, ako čitaš moje postove… pogledaj malo kroz prste. 😉
Хе хе, без бриге! Овде објашњавам, указујем и обавештавам!
Оцене и критике – само у учионици! 😉
И, читам постове… 🙂
Поздрав!
Veoma koristan sajt.
Хвала! 🙂
Када желим да „осетим“ правилност коришћења повратне заменице, употребим у говору дужи облик (себе). Ако ми конструкција због тога „“зазвучи“ бесмислено или рогобатно, наредим повратној заменици да се(бе) уклони из исказа.
Није баш много смислено рећи: Захваљујем себе због тога и тога, зар не?
Не бих се сложила са Вама у овом случају. Повратни глаголи се, у нашем језику, деле на: праве повратне, неправе повратне и узајамно повратне. Дакле, они глаголи код којих се речца „се“ не може заменити речју „себе“ су неправи повратни: стидети се, кајати се, радовати се…а тако и „захвалити се“!
У праву сте.
Захваљујем Вам (се) на поуци.
Размишљајући о суштини исказа, пада ми на памет однос са значењем израза „препоручи(ва)ти се(бе)“. Некада се у говору, односно љубазном и помало узвишеном опхођењу, то користило на крају разговора, у смислу: „Љубим руке, и препоручујем се“.
Знам да ћете се професионално намрштити, али некако дајем примат своме осећају, и увек користим израз „захваљујем“. У неправим повратним глаголима (стидети се, кајати се, радовати се) постоји нека „повратна спрега“, сажимање субјекта и објекта, узрока и последице, спољњег и унутрашњег, док код глагола захвалити (свршен) и захваљивати (несвршен) постоји етичка компонента зависна искључиво од субјекта, због чега је оно „се“ сувишно.
Ето, ЗАХВАЉУЈУЋИ Вама, одао сам се дубоком размишљању. Једноставно, ХВАЛА!
Нема на чему! Ја сам дала објашњење зашто захвалност НЕ МОРА искључиво да се исказује обликом глагола без повратне заменице, јер видим да се ту постављају ограничења која норма српског језика нигде не прописује. Дакле, некоме можете ЗАХВАЛИТИ, али и ЗАХВАЛИТИ СЕ.