Овако је то данас било:

Каже Ђорђе како он све своје обавезе завршава на време, не учи у школи на часовима, учи кући. „КОД КУЋЕ!“ – гракнуше остали. Хе хе…знају, помислим у себи и осмехнем се. Међутим, не лези враже! Криво Ђорђу што су га исправили, јер он је од оних самозваних генија – мора његова да буде последња, увек je у праву, све најбоље зна…знате већ. И креће:

– Е, видите, професорка, ја се у говору УВЕК ослањам на свој слух и, онако како прија мом уху и чини ми се да добро звучи – ја тако кажем.

– Добро, а зашто мислиш да си меродаван да одредиш да ли је тако правилно или не?! – питам ја, с обзиром на то да Ђоле завршава тек трећи средње, дакле, још ни близу Филолошког факултета.

– Па, ја имам Уставом загарантовано право да се изражавам онако како ја хоћу и не желим да неко угрожава моју слободу! Говорићу онако како ја хоћу јер имам право на то, и баш ме брига да ли је правилно или не.

Ето, ако нисте знали…ви, „угрожаваоци права и слободе на изражавање“… 🙂