Нађох пре неки дан споменар. Мој, из основне школе. Из прошлог је века, па ми некако дође праисторијски. Шта све не пише тамо! Баш сам се насмејала читајући све те стихове, коментаре, жеље својих другара, упутства за будућност и тајне…све оно што смо записивали једни другима „за успомену и дуго сећање”. Стихови из љубавних песама Десанке Максимовић су нам били најомиљенији, али су за крај често писани и ови стихови:

„Све пролази, све се мења,

збогом остај, довиђења!“

Пошто сам већ писала о томе како се пише добар дан и добро дошли, био би ред да вам се обратим и по питању овог поздрава који употребљавамо при растанку.

Довиђења – увек једна реч. Баш као и збогом…или ћао! 🙂