Боже, кад се само сетим тих деведесетих…ајао! Тинејџерске године, догодовштина колико хоћете… Стојимо тако једног дана, другарица и ја, разговарамо, кад приђе Неша. Има нешто да нам исприча:
– Брате, какав фајт синоћ! Била и мурија после, свашта је било.
– Па, ко се побио?!
– Не смем, брате, да вам кажем (нас две му нисмо брат, нити је он нама – да не буде забуне, него, таква је мода била).
– А, дааај, реци…
– Не смем, мајке ми…закунуо сам се.
– ШТА СИ? Хахахахаха…који си ти краљ!
Иначе, глаголи су заклети се (свршеног вида) и заклињати се (несвршеног), па могу да се закунем или заклињем. Неша се заклео, не закунуо…и одржао реч.
А, заклели бисте се да сте све чули! А? 🙂
П. С. Кад кажем Неша, мислим – Шоне. 😉
Brate, kraljica si! 🙂
Hvala, brate… 😉
Боље и тако него да се заклао.
Или „закло“. 😀
😀