Највише мислим на Фејсбук, када говорим о овој теми, мрежу на којој захтев за пријатељство можете да прихватите или не. На другим мрежама имате тзв. пратиоце, па не можете баш ни да бирате… И не, у овом тексту не мислим на случајеве када наставник има посебан профил који служи искључиво за службену комуникацију – комуникацију са ученицима и њиховим родитељима (ако затреба), и уме да одвоји пословно од приватног.
Јесте да је двадесет први век. Јесте да се начини комуникације мењају. Али, докле год смо у том односу: ја, професор/разредна, предајем и оцењујем – ти, ученик, учиш, увек желиш оцену више, мислим да није коректно да се „дружимо“ на друштвеним мрежама. Ево и зашто:
- Нећу да ме у уторак зове твоја мама и каже да јуче ниси био у школи јер си био болестан. А сви смо на Фејсбуку видели фотографије из провода на ком си био у недељу увече…мање вина, мање вина! Глупо је, а нико није глуп.
- Нећу да количина „лајковања“ међу нама утиче на моје расуђивање у вези са твојим школским обавезама и процену твог знања. Да и то је могуће…нисмо роботи. Упућивање комплимената на релацији ученица – професорка, које сам виђала, на тему „дивни сте“ или „прелепа си“, заиста изазива благи осећај мучнине… Мислим, дај јој сад слабу оцену кад не зна или није добро урадила контролни, да те видим! А тако ти је лепо похвалила нову боју косе… Или, коментар који ученица остави испод фотографије на којој је млађи професор, а коју је објавио на свом Фб профилу – лепи сте. Протумачите ми то…или боље, немојте. Отворили бисмо сасвим нову тему…
- Нема потребе да знаш моју породицу и пријатеље, као ни ја твоје. Однос ученик – професор треба да постоји у школи (и у вези са школом) и једино тамо. Све друго је одраз неетичког понашања наставника тј. професора.
- Моје је да те нечему научим током овог дела животног пута којим заједно корачамо. Не треба да се дивиш (искрено или неискрено) ставовима, коментарима и фотографијама које делим. Једно је моја улога у учионици, а друго опуштена комуникација са пријатељима и ставови које заузимам у вези са овим или оним. То се ученика не тиче.
- Шта ћемо са ученицима који из неког разлога немају профиле на друштвеним мрежама?! Испада онда да су они ускраћени за разне могућности „рада“ на свом статусу и успеху, популарно названом – шлихтању.
Дакле, да…двадесет и први век је. Имамо мобилне телефоне, Вајбер, имејл…сасвим довољно начина да се чујемо и договоримо, уколико је нешто и остало недоречено на настави тј. у школи. За учење преко интернета постоје разне платформе, распитајте се.
Ахааа! А ви сте мислили да сте кул и да ђаци воле с вама да се друже и приватно?! Да гледају фотографије ваших родитеља, ујака и ујни, гологузу и мусаву (надасве преслатку, наравно) дечицу, вас и вашу јачу/лепшу половину разгаћене на плажи? Хаха…како да не! Сетите се својих школских дана и покушајте да се присетите с ким сте најрадије проводили време. Са вршњацима, наравно… Нисмо ни знали да ли је разредна удата и колико је наставник математике имао деце (ако их је и имао). Много нас је било брига!
Било би добро да, уз то што смо ПРОФЕСори, будемо и ПРОФЕСионални. Само толико. 🙂
***Мислила сам да је јасно, али судећи по коментарима – није, па ћу додати: оног тренутка када ученици постану „бивши“ ученици, ово више не важи.
I bez ovog teksta, savršenog i nadasve poučnog inače, smatrala sam da je ovo najbolji prosvetarski blog.
Хвала, Него! Драго ми је да си ту… 🙂
Jesam, i kad me ne „vidiš“.
Tako je. Nisam profesor, ali radi u Centru za socijalni rad i slicno razmisljam kada mi stranka posalje zahtev. Bilo da je maloletni delinkvent, bilo da je nasilnik ili zrtva – na poslu sam tu za vas, a posle toga imam svoj privatni zivot ciji vi deo niste!
Управо је то поента. Поздрав!
Делим овај став о односима на релацији ученик- професор. Али, ипак је 21. век а овај вид комуникације с’ ученицима је најлакши, по мом мишљењу. Може професор да направи посебан профил- само за комуникацију с ученицима, нема слика с’ мора као ни из провода, строго пословни профил за дељење материјала, задатака, корисних линкова, информација и да служи као подестник. Мада, опет би поједини ученици били ускраћени, они који немају профил на Фејбуку…
Sve podržavam. Mislim na ovo napisano u tekstu.
U potpunosti se slažem!
Odličan tekst, mada moram da priznam, da sam ja uradio i postupam suprotno iznijetim stavovima. Ali u potpunosti se slažem sa svakim stavom. Neću da griješim dušu, ni jedan učenik, bar do sad, nije zloupotrijebio ‘prijateljstvo’ preko fejsbuka, a moram isto da kažem da sam veliki broj njih motivisao da nauče preko istog.
Милета, свако нека ради како мисли да треба. Лепо је када се друштвене мреже користе на прави начин. Неко то уме, неко не. Мој став је овај који сам изнела.
Поздрав!
Нисам ни очекивао другачију реакцију него брисање коментара који не садржи додворавање ауторки, већ забога, становише супротно њеном…Једино ми остаје да се надам да нема још пуно оваквих педагога…или људи, генерално…
Ауторки није потребно додворавање, а Ви нисте изнели никакво становиште већ савет да ли је ауторка за посао којим се бави или није. На основу чега, особо која се представља као Спарафучиле? Коментаре тог типа ћу одобрити једино онима са којима делим учионицу и који знају како радим, дакле, својим ученицима. А за вас које нити знам, нити познајем, ево информације: исти ти ученици, већ неколико година (у анонимним анкетама које спроводи школа), проглашавају ме за најомиљенијег и најбољег професора. А немају сви петице, и не дружимо се на Фејсбуку.
Коментар се и није односио директно на Вас, већ на професоре и наставнике који дозвољавају да комплименти ученика/студената утичу на њихово расуђивање и оцењивање. Заиста, сматрам да то није добар пример педагога, нити довољно зреле личности, ако дозвољава да је “понесе“ комплимент ученика. Ако сте се препознали, да Вам одговорим онда на чему сам свој став засновао: Психолог сам, такође радим у области образовања, бавим се проучавањем зреле личности. Свој став заснујем и на томе што упркос чињеници да ми ученици додељују комплименте, добијају лоше оцене у истој мери као и ученици који ми не додељују комплименте. Пошто као критеријум сопствене адекватности узимате евалуације ученика (што такође може бити проблем, али то је већ друга тема), да наведем и ја резултате своје: ученици ме процењују као врло компетентног, а категорија омиљеност не постоји у евалуацији (нити ме интересује), пошто она није релеватна за овај контекст. Важније ми је бити омиљен код пријатеља и блиских људи, а ако сам компетентан професор (што неминовно мора бити поспешено зрелом личношћу), мој задатак (и задатак свих предавача) да пренесем знање и праведно оценим ће бити успешан.
U potpunosti se slažem sa tekstom i pridrzavam se toga !
Na FB postoje opcije privatnosti tako da je moguce ograniciti vidljivost sadrzaja- mislim na slike s mora, djece i sl. Tako da ucenici nece vidjeti nista sto profesor ne zeli da oni vide,ako zna koristiti FB.
Браво.
Наравно да постоје, али овај текст се односи на просветне раднике који не умеју да одвоје приватно од пословног. Ако је мој профил на Фејсбуку приватан, не видим разлог да се тамо „дружим“ са својим ученицима. Ако за тим, ипак, има потребе (рецимо да они баш на Фејсбуку много лепо сарађују и уче) – направићу неки само за ту сврху или ће они бити посебна група „пријатеља“. С друге стране, да ли додајемо за пријатеље све са којима сарађујемо на неки начин – банкарске службенике, касирку из Максија, одабраног лекара?! Не верујем. То је њихов посао, моји пријатељи су неки други људи. Не видим што би са мојим послом било другачије. Колико год да волим своје ђаке.
Одавно је прошло време уштогљених професора са оделима и строгих учетиљица са наочарима. За сваки од аргумената има десетине контрааргумената, али ћу навести само по један:
1. Замислите, постоје одговорни родитељи.
2. Да ли ће дечији осмех утицати на оцењивање и хоћемо ли то сматрати митом?
3. Што боље познајете социјални статус ученика то ћете имати реалнију оцену (стоји у закону).
4. Ви сте модел понашања у учионици и ван ње.
5. Ученици комуницирају међусобно.
Дакле, право сваког је да одабере и немојте судити о његовом избору, већ размишљајте о свом.
Мислим да нисте добро схватили текст.
Уколико не разумете моју аргументацију и не можете да направите паралелу виртуелног и реалног света, онда је потребно више искуства у практичном раду или поглед другачији од традиоционалног – ex cathedra!
И даље нисте схватили. За рад у „виртуелном свету“ се користе адекватне платформе, па и Фејсбук (ако треба), као што сам и написала. Текст говори о непотребној интимизацији на релацији професор – ученик, коју сматрам непрофесионалном и непримереном, а које свакако има у нашим школама.
Много си ме обрадовала овим текстом. Једноставно не могу да искажем колико ми је срце на месту. О феномену друштвених мрежа ће се тек говорити.
Хвала ти, Огњена. 🙂
Изгледа да га лакше и лепше схватају они који нису из просвете. 😉
Podržavam vaš stav. Dodala bih još da nije uvek ni problem u deci – već u neki nastavnicima koji bi s jedne strane da budu popularni pa puštaju decu preko granica koje moraju da postoje među učenicima i nastavnicima, a onda ne umeju da se odbrane od tolikog zadiranja u privatnost pa postaju prilično osvetoljubivi i grubi, pokušavajući da povrate zauvek izgubljeno poverenje.
Moj odgovor njima kad krenu da šalju pozive jeste taj – da ako im budem toliko draga i kad završe školu, i ako i tada budu hteli da mi budu drugari, divno, ako ne, barem se nećemo razočarati jedni u druge. I, oni to poštuju i slatki su kad nakon mature pošalju zahtev i kažu – može li sada?
🙂
Odnos profesor-učenik mora biti strogo profesionalan, pogotovo kad se radi o grupnoj nastavi, u okviru škole. Smatram da profesor koji ima bilo kakvu drugu potrebu, sem da bude pravičan, strog i sa jednim ciljem, a to je da podučava i vaspitava decu, trebalo bi da se zapita. Svako zalaženje u privatan život profesora, deci daje iskrivljenu sliku od one koju bi profesor trebalo da prikazuje.
Nastavnici koji nemaju autoritet izgrađen na profesionalnim temeljima, na sve načine pokušavaju da se dodvore učenicima i roditeljima i time direktno narušavaju autoritet, ne samo svoj, već i cele škole.
Intimiziranjem sa učenicima i roditeljima na ovaj način, nastavnik upada u zamku iz koje nema spasa.
Automatski se gubi autoritet, institucija više ne štiti profesora i odnos profesor-učenik, nego se njihov odnos „seli“ na ulicu.
Više se profesor ne gleda kroz prizmu njegovih pedagoških osobina, nego poistovećivanjem sa njim.
Postaje predmet tračarenja, izrugivanja, itd, itd.
Odnos mora biti veoma jasan između profesora, roditelja i učenika.
Planirano građen, uz analizu i pod potpunom kontrolom nastavnika.
Pedagog je tu da daje primer i isključivo tako vaspitava.
Nastavnik je jedan nepromenljivi činilac društva.
„Однос професор – ученик мора бити строго професионалан“ – тиме сте све рекли. Нико не каже да тај однос не треба да садржи разумевање, саосећање, бригу за ученика и слично. Али, не треба мешати „бабе и жабе“. Врло је једноставно.
Kao što neko reče, na fejsbuku postoji opcija privatnosti pomoću koje određujete ko koji sadržaj može da vidi. Takođe postoje razne grupe, stranice i drugi načini za „profesionalnu“ komunikaciju sa učenicima. Socijalne mreže su deo današnje svakodnevnice svidelo se to nama ili ne. Mogu biti veoma neprijatne, ali i vrlo korisne, u zavisnosti od toga na koji način ih koristimo i šta želimo da u tom „virtuelnom svetu“ postignemo. Tokom svog školovanja imao sam više profesora i nastavnika kojima sam se istinski divio i koji su i bili uzori u životu (pojedini su to i dan danas). To je delimično čak i uticalo na moju profesionalnu orijentaciju pa sam danas i sam svršeni student – profesor. Bilo mi je prilično nepojmljivo i razočaravajuće kada sam nakon završene škole sretao svoje nekadašnje profesore na ulici, a koji su se pravili (a možda i nisu) da nemaju pojma ko sam. Moja poenta je – ljudi iz obrazovne struke imaju veliki uticaj na mlade i forimiranje njihovih stavova (nažalost manji od sumanutih trendova, ali to je već druga tema) stoga taj neki, donekle frigidan stav koji iznosite ovim tekstom ja ne podržavam. Nijedan nastavnik ne treba da bude „najbolji ortak“ sa učenicima, ali ne treba da bude ni lišen emocija jer ne radi u metalnoj industriji, već sa ljudskim izdancima čiji potencijal treba negovati i usmeravati. Što se mene lično tiče, nemam ništa protiva da prihvatim zahtev za virtuelno prijateljstvo od bilo koga, uključujući i eventualne učenike, ne radi našeg ne znam kakvog zbližavanja, već radi eventualnog poboljšanja rezultata učenja i rada. Toliko od mene, pozdrav!
Јасно је да сви ми радимо у другачијим школама, са другачијом децом – мислим на средње школе. И да ћемо на основу својих искустава видети ову тему на један или други начин. Не видим где сам поменула емоције и потребу да се буде без њих у односу са ученицима. То никако.
Говорим о ПРОФЕСИОНАЛНОСТИ ван учионице и школе. Управо о том „ортаци смо“ односу…
И веома ме је зачудио велики број учитељица које су се огласиле поводом мог текста. Њихови ученици су деца између 7 и 10 година, а колико знам, старосна граница за отварање налога на Фејсбуку је 13 година. О чему ми причамо?!
Овај блог управо и постоји да би моји и сви други ђаци могли да се информишу о стварима које не знају, из области српског језика. И пишу ми ученици основних и средњих школа из целе Србије. Замислите, чак се и за такмичења спремају уз моју помоћ, а видели се нисмо у животу. Да, томе служе модерне технологије. Томе служи и Фејсбук страница блога или Твитер. Нема потребе да знају где летујем и шта једем да би знали како се гради глаголски прилог садашњи, као што ни мене не интересује где излазе и да ли су ишли ван Београда за викенд… Оно што желе да знам, испричаће ми сами. То што постављам границу између свог посла и свог приватног живота не значи да у мом односу са ученицима нема емоција. О, има их…и те како! А, колико је неумесно било кога уходити и шпијунирати на друштвеним мрежама требало би сви да знају, не само педагози и просветни радници. Зар не?! Но, Србија воли ријалити програме, очигледно, а многи просветари би требало да нађу сопствени живот – показале су ми реакције на овај текст.
Nisam želeo da moj komentar ima neku negativnu konotaciju i žao mi je ako je na taj način shvaćen. Ja sam jedan kratak period radio na zameni u osnovnoj školi i tu sam primetio, a i u svojoj okolini, među decom rodbine, da su internet tehnologije i virtuelni svetovi zapravo najvećim delom jedino mesto gde se današnja deca „druže“ (što je žalosno i za ozbiljno društveno promatranje i diskusiju). Možda lutam temom, ali mislim da današnja dečurlija očekuje da preko socijalnih mreža bude obaveštavana o školskim obavezama i zadacima. Za srednje škole ne mogu da komentarišem jer nisam učestvovao kao nastavni kadar (mada, prilikom obavljna metodičke prakse u mojoj gimnaziji, profesori su mi se žalili da je danas gotovo nemoguće imati pristojnost i disciplinu na času, a kamo li dobiti neku značajniju pažnju). Opet pozdravljam i puno uspeha u radu želim
Све зависи од тога колико је неко „мајстор заната“, па ће успети да обезбеди и пажњу и дисциплину на часу, посвећеност у раду, и све то у сјајној атмосфери. У свакој професији имате и врхунске стручњаке и оне који свој посао једва раде. Због тога су свима нама неки професори узори у животу, а неких се радије не бисмо сећали.
Хвала на лепим жељама!
Срдачан поздрав. 🙂
Neka me proglase za nazadnu, skroz na skroz, ali meni je ovo sasvim na mestu i profesionalno „do daske“ 😉 „Služba je služba, družba je družba“, govorili naši stari i lično, veoma sam se trudila u svojoj profesiji da bude upravo tako.
Da…baš tako. Ovo je tekst o profesionalnosti i ništa više.
Međutim, pogodio je izgleda baš one koji su tu „tanki“. Ili je to u pitanju ili ne razumeju pročitano. Nema šta treće. 🙂