Сећам се овога као да се јуче догодило. Трећи разред основне школе. Из српског смо тих дана учили о именицама, глаголима и придевима. Наравно, мислила сам да ми је све јасно. Била сам пуна оне дечје самоуверености, па сам немарно прешла преко градива и рекла себи да знам. Да, то је то…све знам и све ми је јасно! Међутим, на неком од наредних часова сам добила прилику да то знање и покажем. Авај! Читали смо пасус по пасус из књиге и свако је, из дела који је прочитао, морао да одреди која реч припада којој врсти. Лепо се и дан данас сећам како сам прелазила преко прочитаних речи, одређујући која је која, без икакве идеје шта радим. Нисам имала појма, али се десило да сам нешто и погодила. Учитељици је било јасно да не знам и добих, богами, јединицу, први пут у животу… прочитајте цео текст.
(Јеца пише за Школски портал)
