Самопоуздање, ничим изазвано

Тог дана смо обрађивали народну лирску песму “Српска девојка”. Многи су је већ и знали јер су до средње школе пуно пута певали чувене стихове:

У Милице дуге трепавице,

Прекриле јој румен јагодице,

Јагодице и бијело лице…

  Кад смо дошли до дела где момак каже како је три године покушавао да јој сагледа лице и очи, из разреда се зачу коментар: „Какав дебил, три године не може да јој види лице“. О, боже, каква деца! Скоро два века су прошла од времена када је Вук записао ову песму. Тадашња култура, васпитање, међуљудски односи, друштвено уређење, поглед на живот и све друго, и норме које данас важе – небо и земља. Од констатације да је момак „дебил“, пошто није био способан да за три године види очи лепе Милице, до тога да је песма глупа, стигосмо за тили час. Рекох дотичном ученику, кад је већ такав зналац, да слободно напише песму која ће бити боља, лепша и “паметнија”. „Може“, одушевљено рече мој првачић. „Ево, сутра ћу већ да Вам донесем песму… видећете како ћу да је напишем!“ Наравно, помислих, зашто да не…

На Школском порталу можете да прочитате какву је песму написао мој ђак. 🙂

2 thoughts on “Самопоуздање, ничим изазвано

  1. То је кућно васпитање. Или, боље рећи, недостатак истог. То су генерације које су одрастале на веровању да су најбоље и најлепше и најпаметније, јер им се то прича од малих ногу, и да нико није бољи од њих, да је добро све што ураде, да нема потребе да се труде да било шта постигну, јер куд они оком – тамо родитељи скоком.

  2. То је почело ономад са оним штрајковима просветног особља који су за собом вукли децу и лупали о шерпе. Тада је дат пример да ред и поштовање не морају да постоје него може да тера како ко хоће…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.