Писмени задаци из српског, II део

У претходном тексту сам писала о томе зашто је важно да дете само пише писмене задатке, а не да то ради неко други уместо њега. Јесте да теме могу да буду и неинспиративне, јесте да наставник може да буде необјективан у оцењивању, међутим, године у школској клупи прођу, а вештина – уколико сте је стицали и увежбавали, остаје за цео живот. И, једном ће вам добро доћи…у то сам сигурна.

Другу страну медаље, и велики проблем када су у питању писмени задаци из српског, представља оцењивање. Наиме, нема ничег чудног у томе што би, један исти рад, наставници српског оценили различитим оценама. Оно што би се мени свидело, на пример, мојој колегиници не би. Или би се она одушевила нечим што би мене оставило потпуно равнодушном. И, шта сад?!

На који начин бисте могли да оцењујете писмене задатке из српског – прочитајте на Школском порталу. 🙂

3 thoughts on “Писмени задаци из српског, II део

  1. Да не коментарише баш све, само ћу да кажем да нема говора о икаквој објективности у оцењивању све док постоји могућност да се неко одушеви радом „кап по кап до препуне чаше“. Тај исти професор се код истоветног рада следеће године не би њиме одушевио и ту је крај причи.

    Још да додам да по правилу управо наставници и професори „субјективно оцењиваних предмета“ уносе највише проблема ђацима. Тема је широка па не могу толико да пишем. Ко разуме, схватиће.

    1. Тема је заиста широка. Зато сам и навела у тексту да неки објективни критеријуми треба да постоје, а опет, у циљу описмењавања и развијања талента код деце. Што кажеш, ко разуме – схватиће. 🙂

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.