Кад смо били мали, говорили смо да имамо „пречас“… онај час пре почетка редовне наставе, пре првог часа. Да, баш онај који најчешће нисмо волели јер је требало раније да дођемо у школу.
Да нисам почела да радим у школи, вероватно би ми и остао онај детињи назив „пречас“. Међутим, дође дан да и ја одржим тај мрски час пре свих часова… Шта уписати у дневник?
Пише се ПРЕТЧАС, а ево и зашто:
пред + час = предчас,
али Д и Ч не могу да стоје један до другог јер се разликују по звучности. Због тога се, како налажу правила о једначењу сугласника по звучности, први глас мења према другом, те Д прелази у свој безвучни пар – Т. Тиме добијамо ПРЕТЧАС, па немојте да се кладите на предчас или пречас. Губите као од шале! 😉
Ako je ispoštovana glasovna promena jednačenje suglasnika po zvučnosti, zašto onda nije ispoštovano i gubljenje suglasnika? U obliku preTČas imamo T ispred Č koje je sliveni suglasnik (TŠ), te bi ispred njega trebalo T da nestane. Onda bismo opet došli do „detinjeg“ PREČAS.
Ako pravimo izuzetak od glasovne promene, onda je taj izuzetak trebalo napraviti jos kod jednačenja po zvučnosti jer je svakako logičnije i smislenije značenje reči i PREDČAS i PREČAS nego ove nakaradno normirane PRETČAS.
Mislim da je ovo propust autora norme.
Драга Јано,
Ја лепо рекох пречас… 😉
Можда ће у неком од наредних издања Правописа решити и ово питање. Претчас се заиста тешко изговара, а било да је предчас, претчас или пречас – значење се битно не мења.
Видећемо…