Менталитет за пет

Време је да се школска година приведе крају. Матуранти уметничких школа већ се припремају за завршне испите, а ускоро ћемо закључивати оцене и осталима. И, без обзира на то како је изгледала ова школска година, процес закључивања оцена биће исти као и увек:

– Ма дај му пет… шта те кошта.

– Дај јој пет, знаш ко је њена мама/тата, немој да долазе с адвокатима и да нас вуку по новинама.

– Шта затежеш ту, видиш на шта нам личи држава, сви са купљеним дипломама…

– Ајде, бре, шта их све чека, намучиће их живот. Подели деци петице и ћао!

Списак сличних изјава и готово идентичних аргумената могао би да буде бесконачан, али ћу се овде зауставити. Важно је да уочите шаблон.

Јер, исти ти људи,

који су на овај начин ”великодушни”, а очигледно без икаквог знања о процесу учења и оцењивања, у једном моменту ће прокоментарисати и следеће:

– Јој, ко ће нас да лечи, ови млади лекари ништа не знају!

– Кад би само на важним положајима били људи који знају свој посао!

– Дође мајстор, нема појма. На крају сам гледао туторијале са Јутјуба и све сâм поправио.

Хеј, ево горке пилуле – не желимо да наша деца уче (и да се муче), не поштујемо школу и наставнике, на образовање гледамо с подсмехом мангупа који ”јесте да не зна, али уме да се снађе”, а желимо да Србија буде уређена попут Швајцарске. Па то не бива, што би рекли наши стари.

Неће се ништа променити у овој нашој земљи док се наш менталитет не промени. Потписујем. Као и то да се тај менталитет неће променити, јер Србин слабо воли да учи. Мрзи га, а он мрзи интелектуалце. Пљује на памет и подсмева јој се. И тако, времена се мењају, живот пролази, а ми све једно те исто, у врзином колу, као код Кнеза: Да л’ си икада мене вољела, као тебе ја, да л’ си икада… трала-ла-ла-ла.