Да ли сте икада чули реченице тј. изјаве оваквог типа:
– Ово је најбоља музика икада!
– Проглашен је за најбољег тенисера икада.
Верујем да јесте и да их чујете барем неколико пута дневно – у оквиру реклама на телевизији и радију, разних извештаја у току вести итд.
Такви изрази су настали по узору на оне из енглеског језика, где се може чути да је неки филм проглашен за „The best movie ever!” на пример. Али, то је неко лоше прилагођавање превода и звучи доста рогобатно. У српском језику реч ИКАДА не може да стоји у таквој реченици, а да јој значење није употпуњено додатним информацијама.
У нашем језику би правилно било: Ово је најбоља музика коју сам икада чуо! Или: Проглашен је за најбољег тенисера који је икада учествовао на овом турниру.
Икада је прилог за време. Прилози су непроменљиве речи које најчешће одређују место, време, начин и узрок вршења радње у реченици. Дакле, мора да постоји одређена радња, како би употреба прилога имала смисла.
Покушајте, забаве ради, да замените (у оним примерима реченица са почетка текста) прилог икада неким другим прилогом за време –јуче, данас, сутра, рано, касно, сада, тада, онда, никада, некада, увек, било када, када год… – Ово је најбоља музика… некада?! И шта сте рекли тиме? Ништа.
Надам се да је сада јасније. 🙂
И мени је одавно засметала рогобатност таквих „насилних“ превода. Зар није боље да се користи израз „свих времена“? Не морамо увек да инсистирамо на изразу „икада“.
Примери:
Ово је најбоља музика свих времена.
Проглашен је за најбољег тенисера свих времена.
Е сад, ако терамо мак на конац, можемо да уочимо да „сва времена“ обухватају и оно будуће време, па би било неправедно некога (или нешто) унапред прогласити за најбоље(г), односно не дати другима прилику да те висине ИКАДА досегну. 🙂
По мом језичком осећању и по некој логици, израз „свих времена“ би се могао односити само на време од почетка (постанка) па до данас, јер смо за то „компетентни“. Шта ће тек бити, не можемо да знамо. Према томе, Ваш предлог је сасвим у реду. Тежи задатак би био „КОЈУ музику прогласити за најбољу“, рецимо?! 😉
Сагласан! И поред тога што, када кажемо „за сва времена“, ствари прихватамо под неким видом вечности (како би рекао Спиноза).
Изражавам сагласност и по питању тежине задатка проглашавања неке музике за најбољу, и фокус усмеравам на онога ко би био меродаван за „проглашавача“. Музика, као суштински појам, нераздвојно је повезана са индивидуалном перцепцијом, душом и духом, али и са колективно несвесним, па би тај наш „проглашавач“ морао да поседује атрибуте блиске божанским. 🙂
Тако да – de gustibus non est disputandum! 🙂
Gajić bi se ponosio svojim bivšim studentom da vidi ovu stranicu!!!
Hvala, Olivera!