Боже, кад се само сетим тих деведесетих…ајао! Тинејџерске године, догодовштина колико хоћете… Стојимо тако једног дана, другарица и ја, разговарамо, кад приђе Неша. Има нешто да нам исприча:

– Брате, какав фајт синоћ! Била и мурија после, свашта је било.

– Па, ко се побио?!

– Не смем, брате, да вам кажем (нас две му нисмо брат, нити је он нама – да не буде забуне, него, таква је мода била).

– А, дааај, реци…

– Не смем, мајке ми…закунуо сам се.

– ШТА СИ? Хахахахаха…који си ти краљ!

Иначе, глаголи су заклети се (свршеног вида) и заклињати се (несвршеног), па могу да се закунем или заклињем. Неша се заклео, не закунуо…и одржао реч.

А, заклели бисте се да сте све чули! А? 🙂

П. С. Кад кажем Неша, мислим – Шоне. 😉