Стари романи и нове технологије

Знате да се у четвртом средње ради Достојевски. Обично га планирам за часове после зимског распуста јер, „Злочин и казна“ је обимно дело, потребно је доста времена да се прочита, а распуст дође као поручен да прочитају (или дочитају) оно што нису стигли.

До фебруара 2016. године, часови тумачења и анализе романа су умели да изгледају и овако:

• Часове предвиђене за обраду дела смо већ неколико пута одлагали (јер им је остало још сааамо мало до краја), и више нема куд – МОРА сад јер има још доста градива, није нам Достојевски једина наставна јединица и једини писац ког радимо.
• Ђаци би требало да су прочитали дело, али нису…прочитало је свега неколико њих најамбициознијих.
• Разлози због којих нису стигли да прочитају роман су разноразни, и свачији је, наравно, потпуно оправдан, али…
• Крећемо са радом: њих четворо, петоро је активно, остали слушају али немају појма о чему се ради…свакако не баш подстицајна атмосфера, ни за ђаке, ни за мене.

Март 2016. доноси преокрет! 🙂

• Обраду дела „Злочин и казна“ планирам као ученички пројекат.
• Ђаци су добили задатак – треба да сниме кратак филм према истоименом роману, не дужи од двадесетак минута.
• Фазе пројекта су следеће: прикупљање грађе, израда сценарија, снимање, монтирање и презентовање.
• У изради пројекта учествују СВИ – неки су сценаристи, неки су глумци, а снимање и монтажу ће радити заједно…
• Средства за рад су: мобилни телефони и рачунар.

И, дошао је и тај дан – премијера! 🙂 Час на ком су презентовали оно што су урадили био је ФЕНОМЕНАЛАН! Филм смо одгледали без даха, а потом смо разговарали о делу: радњи, јунацима, темама којима се Достојевски бави, дилемама и проблемима који раздиру јунаке – о свему ономе о чему бисмо и на обичном часу. Само што су сада они били много активнији. И са разлогом поносни на „својих руку дело“! 🙂

Роман су свакако морали да прочитају: сценаристи – да би знали шта да пишу, глумци – да би знали каква им је улога, какав је лик који тумаче. Међутим, примена ИКТ-а је била оно зрно чаролије које је од обичних часова направило часове за памћење!

Одакле ми идеја, питаћете се… Са конференције Нове технологије у образовању (одржане у фебруару ове године) и предавања Јелене Колунџије Пет минута феномена. Ту сам чула за програм Муви мејкер (Movie Maker) и његову примену у настави. Било је на конференцији још много сјајних предавача, иначе. Ово је само један од примера који су мени помогли у пракси. Неке ствари, једноставно, нисмо учили на факултетима…нити ћемо. А потребне су у 21. веку.

Е, зато верујем у целоживотно учење и зато ћу и у фебруару 2017. пратити тај „фестивал креативног образовања“. Као један од званичних блогера, наравно… Шта сте мислили?! 😉

И, надам се да ћемо се видети тамо, јер је ова конференција место на ком „велики људи причају о идејама“! 🙂