Ако било ко заиста размишља о побољшању квалитета образовања у Србији, али ЗАИСТА, требало би да крене од измене наставних програма… Много је разлога томе и сигурна сам да би се свако од вас, ко има ђаке или ради у настави, сложио са овом констатацијом.
***
Ситуација 1: Сретнем недавно колегиницу са факултета, предаје српски у једној основној школи. Увек је била амбициозна и вредна, једна од најбољих студената. Сада ми се хвали како пуно ради са ђацима, граматика мора да се зна, спрема их за такмичења… Слушам је, њен ентузијазам је просто заразан. Каже, раде падеже тренутно. Код ње морају да знају сва значења: седам значења генитива, пет датива, па тако редом. Ух, много је…мислим се, па то смо на факултету радили (и шта ли ће то дванаестогодишњацима, неће ваљда да буду доктори наука у шестом разреду?!).
(фотографија преузета са интернета)
Ситуација 2: Први разред средње школе. Дотакосмо се падежа на часу, кад оно, Мика не зна НИ КОЛИКО ИХ ИМА, НИ КОЈИ СУ. Кренуо: номинатив, генитив, акузатив…локатив… Не зна да их наброји, а камоли њихова значења! Основна, не ова остала. Муке моје, хајде с Миком све од почетка. Мајка се куне како је ишао на такмичења из српског у основној (наравно), али ето…заборави се. И, из године у годину иста прича – када ђаци дођу у први средње, најчешће имам осећај да су стигли са неке ливаде на којој су провели претходних осам година. Као да школу ни видели нису.
Јасно је да су преоптерећени и да памте само оно што им треба за оцену. Када оцену добију – оде знање…које то, заправо, никада није ни било. Реформисање наставних програма је неопходно…под хитно! Основна школа треба да их научи основним стварима. Узмимо те падеже за пример: свако дете које заврши основну школу треба да зна да падежа има седам, треба да зна како се они називају и која су њихова основна значења. Ништа више и ништа мање од тога. Кога српски језик изузетно занима – нека га детаљније изучава у Филолошкој гиманзији, на друштвеним смеровима гимназија, на Филолошком факултету касније, Учитељском и сл. Остали треба да знају основно, али да ЗНАЈУ за ЦЕО ЖИВОТ.
Како би било да се сваки наставник (или већина) у основној школи постави као моја колегиница (из најбоље намере, наравно) – да сваку област свог предмета ради као да су основци студенти и као да само то имају у животу?! Па, деца ће замрзети и школу и предмете и оцене и све… А, чему то? Не знамо, али, и ми смо тако све морали да учимо, па шта нам фали?!
Е, па није тако…ново време, нова правила. Ако ми нисмо у стању то да променимо, не знам ко ће… Из тог разлога, боја противпожарног апарата је заиста небитна – треба да умемо да га користимо (ако затреба), а баш нас брига и за број оваца по белом свету! Хајде да их бројимо само пред спавање… 😉
