Ако баш мора, идите у першун…

Завршили смо са наставом за ову школску годину, више нас не интересују глаголски облици и гласовне промене…до септембра! 😉 Међутим, то како говоримо и како се изражавамо је актуелно још увек.

Седела сам у школском дворишту и чекала да звони за крај часа. Око мене деца…млађи су се јурили, а неке мало старије девојчице су гледале у своје телефоне и коментарисале дешавања у виртуелном свету. Полако су пристизали и остали родитељи. Слика би била идилична да није било тона. Међутим, ево шта су та деца изговарала:

Овај матори ми не да дa стојим код врата… Мааа, може само да ми п*ши к**ац, мамицу му ј**ем, пожали се тринаестогодишњакиња на школског чувара, другарицама које су гледале у телефоне.

Деветогодишњак је имао такође „богат и изнијансиран“ речник у обраћању другарици из одељења:

Ј**ем те у д*пе!

Да ли водите рачуна о томе како се изражавате пред децом и како им се обраћате? Које емисије гледате на телевизији у присуству деце и да ли њима допуштате да гледају све што пожеле? Све ове псовке које сам чула у школском дворишту су научене код куће…да се не лажемо. Одатле све креће. Потом се расејавају по одељењу, у друштву у ком се дете креће, па се као коров шири даље.

Ја и даље тешко поверујем својим ушима када на улици чујем родитеља који се петогодишњем детету обраћа са „Михаило, пожури, не зај**авај ме!“ или „Дај, Андреа, не смарај више!“ Шта је то са нама?! Зар смо баш толико танки са живцима? Зар нас свакодневица толико „меље“?! Заборављамо која је улога родитеља. Заборављамо ко је дете, а ко више није…

PicsArt_06-21-08.52.53
Извор: Твитер

Ево, и твитераши су приметили… 🙂

Није лако васпитавати дете. Није лако, али није ни немогуће. Каже се да је родитељство једини „посао“ за који не постоји школа, а обављају га сви они који имају децу. Без обзира на ниво  образовања, социјални статус, боју коже, религијско опредељење. Па ипак, то није посао. Посао је оно од чега зарађујемо новац којим плаћамо рачуне, купујемо храну и гардеробу, одвајамо за летовање или зимовање… А загрљај не кошта, пољубац не кошта, лепа реч и похвала не коштају. Родитељство је љубав! Родитељство је стрпљење. Родитељство је када сте свом детету пример. Родитељство је када од бебе створите Човека! Наши родитељи су некада помињали „одлазак у першун“, ако је већ до тога долазило. Пронађите и ви суптилнији начин, ако морате да опсујете. Није да га нема. Имајте на уму да сте им узори.

Волите и цените ваше малишане, сутра ће се и они према вама тако опходити. Речи обликују стварност у којој живимо. Речи које изговарамо обликују нас. Једно по једно дете, једна по једна љубав…сутра ће такав бити и свет у коме живимо. Мислите о томе, упућујте им лепе речи…и престаните да псујете, забога! 🙂

Извор: Планета радости
Извор: Планета радости

2 thoughts on “Ако баш мора, идите у першун…

    1. Eto, prošlo je pet godina od Vašeg teksta a situacija nepromenjena. Roditelji su odgovorni, naravno. To je sve odraz kućnog vaspitanja…takozvanog „nevaspitanja“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *