Граматички нацизам

Језик учимо и усвајамо од рођења, али књижевни језик (граматичка и правописна правила) учимо у школи. Зато се каже да се језик преноси „културним путем“. Основна школа је обавезна у нашој земљи. Значи, сви морамо да учимо српски језик и његове законитости. И онда, неко то градиво савлада одлично. Није му тешко јер воли матерњи језик и учење му иде од руке. За то своје знање и труд буде оцењен петицом, осваја награде на такмичењима, а кад порасте, кад изађе из образовног система, заслужи да га због тога у чему је сјајан називају граматичким нацистом. Хм…није лепо.

Замислите да треба да реновирате купатило. Позовете мајстора и испостави се да је он врло педантан и прецизан. Све је урадио онако како сте замислили: плочице су под конац, шаре на мозаику су уклопљене баш како сте му и рекли, нигде неравнина и избочина, санитарије су постављене како треба – нема потребе да се нешто преправља, лупа, ради поново… А ви? Лудите? Чупате косу јер вас све то неће коштати више него што сте предвидели и што рок предвиђен за радове није пробијен? Хоћете ли због тога бити несрећни, љути што је то тако савршено урадио? Да ли ћете рећи пријатељима: „Ма, пусти…радио ми неки мајстор, ве-це нациста, на сваки детаљ је пазио. Кретен!“ Не, а?

Због чега, онда, људима који држе до писмености, спочитавате када исто то раде? Када воде рачуна да оно у шта се разумеју буде како треба? То што сте ви неписмени или полуписмени је ваш проблем. Да ли бисте, са истим презиром, приговорили зубару који одговорно ради свој посао, водећи рачуна и о најмањем квару када одете на преглед? Да ли му кажете: „Какав си ти зубар нациста! Слободно ми половично поправи тај квар, журим… Па не мора пломба у цео зуб!“ Како да не…

Многи данас, захваљујући интернету, пишу и објављују те своје идеје, мисли, савете, рецепте, животну филозофију и преокупације. Неки направе и каријере захваљујући томе што се њихов глас далеко чује. И, са правом се диче тиме што су стручни у својој области. Значи, то је у реду? Али, није у реду да неко буде стручан за сопствени језик. Онда је нациста? Па сад, драги пријатељи, језик сви учимо у школи и управо би то требало да буде област коју сви мање или више познајемо и којом владамо. А опет, писменост нам није јача страна. Ево шта кажу подаци Републичког завода за статистику (говоримо о Србији и њених седам и по милиона становника):

• око 850 000 становника је без основне школе
• 677 000 има непотпуну основну школу
• нешто више од 650 000 становника је са високим образовањем
• око 165 000 становника је неписмено (не знају ни да читају, ни да пишу)

Размислите о томе када следећи пут пожелите некоме да поручите да је grammar nazi, само зато што зна нешто што ви не знате. Љутите се што вас исправља? Боље би било, рецимо, да порадите на сопственом описмењавању, баш као што се и други усавршавају у областима које не познају најбоље. Није то тако тешко. На крају, било којим послом да се бавите, кредибилитет ће вам опасти онда када покажете да нисте довољно писмени. Не зато што је језик у питању, већ зато што грешите у области коју сте још од основне школе изучавали. Зато што грешите у нечему што спада у општу културу. „Зар он (или нека она) који не зна две просте реченице да састави, да ми продаје памет?“ рећи ће наш свет. Сетите се само Богољуба званог „два младежа и три падежа“…

Истини за вољу, има и много људи који, иако нису стручњаци за језик, себи дају за право да интервенишу и где треба и где не треба. И они такође стварају збрку, јер намећу нека правила која не постоје. На ситне грешке при куцању се не бих освртала… Наравно да има и тога, али се види из текста да ли је неко писмен, полуписмен или се поткрала грешка (од оне врсте „ко ради, тај и греши“). Једноставно, не треба ни цепидлачити.

На крају, свима који у језичким стручњацима виде граматичке нацисте, поставила бих једно питање: зашто своје знање цените, а туђе не? Није ваљда да сте тамо неки нацисти…далеко било! 😉