Полако се ближио крај наставе, време када се своде рачуни, закључују оцене. Ко има довољан број оцена, ко нема, ко је долазио, ко није, да ли су изостанци оправдани или нису…

У разговорима на ту тему често чујем како се за некога каже: „Ма, он/она пада на разредни.“ А та формулација није тачна. Наиме, пада се на поправни, а може да се падне и година тј. разред… жаргонски говорећи. На разредни испит се ученик УПУЋУЈЕ. Зашто? Зато што је разредни испит такав испит којим се ученицима, који су из оправданих разлога дуго изостајали са наставе, омогућује да заврше разред и наставе школовање са својом генерацијом. Наиме, уколико ученик има више од једне трећине ОПРАВДАНИХ изостанака, у односу на предвиђен број часова неког предмета – упућује се на разредни испит.

Верујем да су, када су размишљали о том виду помоћи ученицима који су дуго одсутни, законодавци имали на уму децу која су дуго на лечењу, или у болници (због тешких обољења или одређених компликација искрслих приликом лечења), ђаке који због прелома екстремитета не могу да похађају наставу и тако даље. Потом, имамо ученике који су успешни у неком спорту, па не долазе на наставу због одласка на припреме, као и младе талентоване уметнике који често путују на такмичења, усавршавања и сл. У свему томе видим оправдане разлоге одсуствовања са наставе.

Међутим, постоје и случајеви када се ова одредба Закона о средњем образовању и васпитању злоупотребљава, а наставник (или више њих) испадне једна дугоуха животиња (која се помиње и у изразу „намагарчити“, да вам помогнем). Дешава се врло често да поједини ученици лако долазе до лекарских оправдања. И, сви ми видимо тог ђака који радо обитава негде око школе, срећемо се по граду, на аутобуским стајалиштима – свуда осим у школи. Такав ђак има такозвано „покриће“ и радо ужива у чарима пролећа у свом граду, док сви остали редовно долазе на наставу. Ако му је воља, на неке часове и дође, на друге не дође, и све тако до тренутка када дотерамо „цара до дувара“. Предметни наставник пријави да дотични ученик нема довољно оцена како би се извео предлог закључне оцене, те се упућује на разредни испит. То даље значи да је тај предметни наставник у обавези да дотичном ученику одржи припремну наставу. Један на један, само ви и тај неко ко се до тог тренутка забављао. Број таквих часова варира јер износи 10% од укупног фонда часова предмета, па неко треба да одржи 7, неко 10, а неко 12 часова припремне наставе (мада Закон о средњем образовању и васпитању није баш прецизан у вези са прописаним бројем часова за припремну наставу кад је разредни испит у питању). С професионалне тачке гледишта – тако је, како је. Верујем да нико никада није ни реч рекао када се ради о деци која су заиста била спречена да похађају наставу – из оправданих разлога. Знам за многе своје колеге које су спремне да пруже и више од законом прописане помоћи у учењу.

Проблем је са овим другим случајевима. Проблем је када закон није предвидео случајеве злоупотребе. Проблем су сва та силна лекарска оправдања којима тешко може да се стане на пут. Проблем је и у нама који прихватамо таква оправдања, без воље да истражимо да ли лекар чије име и факсимил видимо на оправдању заиста постоји и да ли су он или она стварно издали та оправдања. Проблем је и у законима ове земље који не санкционишу лекаре и све учеснике оваквих ујдурми. Најчешће идемо линијом мањег отпора и без поговора прихватамо та оправдања, гледајући на њих као на Свето писмо, остајући несвесни чињенице да смо тиме највише учинили управо за оне којима ништа није свето.