За многе од нас време проведено у културно-уметничким друштвима представља најлепши део младости. Били смо безбрижни, окружени пријатељима, увек насмејани, спремни на шалу… Расли смо заједно, уз музику, игру и песму. Може ли боље од тога?!
Прву пробу и први долазак у КУД „Бранко Цветковић“ никада нећу заборавити. Након упознавања са члановима оркестра, добила сам ноте за кореографије које су се тада играле. Сишли смо у велику салу, и сећам се да сам се изненадила кад сам видела колико има играча. Зар сва та омладина воли народне игре, ношње, опанке и то?! Оркестар је одсвирао неколико кореографија, а они су играли. Било јако интересантно гледати их онако спретне и уигране. Онда су, на моје изненађење, музичари одложили инструменте и кренули ка излазу. Шеф оркестра ми је пришао и озбиљним гласом рекао: „Сада ће да играју Гламоч. То свира само флаута.“ А онда је и он отишао, остављајући ме саму, на милост и немилост. Док сам размишљала шта да радим, играчи су већ почели са кореографијом. Играли су Гламочко немо коло. Немо, разумете? Нема музике… уопште. Схватила сам да нико и не очекује да свирам и да су се музичари лепо нашалили на мој рачун. Ипак, то је заиста био почетак једног дивног пријатељства које траје и данас… Не можете да не волите тај свет!
Данима бих могла да вам препричавам догодовштине са проба, наступа, турнеја, да вам причам о вечитом „ривалитету“ између музичара и играча… О томе како би они нама пребацивали да немамо појма с ритмом, а ми њима да им је лако кад им је „сва памет у ногама“! Не можете да не волите фолклор…
Вероватно бисте се чудили како то да су ми кризне деведесете остале у најлепшем сећању, кад се тада код нас тешко живело. Не бисте ми веровали ни то да смо ми, „Цветковићевци“, баш у то доба обишли Грчку, Бразил, Шпанију… све готово бесплатно, и то онда када су наши родитељи зарађивали по двадесетак марака.
Да смо пресрећни јер смо имали нешто што нас је држало на правом путу и што исте те деведесете нисмо провели на улици. Имали смо наш „мали свет“, који, заправо, уопште није мали. Ми смо данас једна огромна породица. У међувремену смо завршили факултете, запослили се, имамо породице и каријере. Сатима бих могла да вам набрајам колико је пријатељстава из КУД-а која и дан данас трају, колико је пријатељстава прерасло у љубав, а потом и крунисано браком. Колико је деце из тих бракова. Деце рођене из љубави, а не зато што је неки слоган тако рекао. Зар није управо то оно чему Србија тежи?!
Надам се да вам је из свега овога јасно да „Бранко Цветковић“, попут других културно-уметничка друштва, представља праву оазу пријатељства, љубави, културе и поштовања. Ту се чува наша национална свест. Ту се брани српство, али се учи и како се поштују друге културе! Оног тренутка када будемо дозволили да се затвори макар и једно културно-уметничко друштво, почеће да нестаје и свест о нашој традицији, нашој култури и нашем културном идентитету, јер све то живи у културно-уметничким друштвима и деценијама се преноси из генерације у генерацију. Затворите КУД „Бранко Цветковић“ и деца која сада тамо играју, свирају и певају, чувајући тако нашу традицију и приказујући је свету, остаће нам на улици. Зар је то оно чему ова Србија тежи?! Искрено се надам се да није…
(фотографије су преузете са Фејсбук странице КУД „Бранко Цветковић” и лично власништво)
