Мобилни телефони у школи

Час је почео. Радимо, читамо, разговарамо, анализирамо, кад одједном, чујем питање:
– Наставнице, извините, је л’ могу да се јавим? Зове ме мама.

Радим у средњој школи, а овакве ситуације се често дешавају иако моји ђаци нису мали. Толико често да сам почела да се питам брину ли се родитељи уопште о деци. Онако, искрено, истински… да ли се брину, интересују за њих? Знају ли кад иду у школу и до када имају наставу? Или им само дају телефон у руке и онда их зову кад нешто треба и кад им падне на памет. Јер, ако их тако често зову усред часа, сигурна сам да нису упознати са распоредом часова свог детета. А можда и јесу, али их једноставно није брига. Њихова потреба је преча од свега. Заиста има родитеља који очекују да им се дете истог момента јави на телефон. Упорно зову, а кад се дете не јави, шаљу поруке. А дете на часу…

Заборавља се да деца која седе у клупама нису директори фирми, менаџери, нису родитељи који су код куће оставили болесно дете и сл. да би морали да буду нон-стоп доступни онима који их траже. Час траје 45 минута. Само 45 минута. За толико све може да сачека. На одмору могу да се јаве, прегледају поруке, обавештења и сл. За сваки хитан позив постоји и телефон у школи. Ако се, пак, и код детета развила зависност од мобилног телефона, па оно не може да издржи а да телефон не узме у руке, укључи, погледа обавештења која стижу, то је већ други проблем. И треба да се лечи, док још може.
Дакле, да ли су нам мобилни телефони потребни у учионицама?

Остатак текста можете прочитати на Школском порталу.