Када сам питала ко би желео да припреми презентацију о Петру Петровићу Његошу, није се много ученика јавило. Тек неколико њих који су желели да поправе оцену, а ово је прилично „елегантан” начин. Рекла сам да презентација може да буде и у електронском облику, може да се припреми као реферат, плакат и сл. Како год ученику одговара. Он је рекао да би желео да направи презентацију на рачунару, јер је он јутјубер и савршено се сналази с новим технологијама. Лако смо се договорили око свега и утврдили датум презентовања рада о животу и делу великог Његоша.
Једва смо дочекали тај час! Среда ујутру, ми „у публици” нестрпљиви, он спреман. Рачунар укључен, све је подешено, креће презентација:
„Петар Петровић Његош био је црногорски владар и владика. Рођен је у селу Његуши, близу Четиња…” Учинило ми се да сам чула реч Четиње. Лапсус, вероватно, помислила сам. Међутим, како се Четиње појавило још неколико пута, прекинула сам излагање и питала га шта је то Четиње.
– Место, наставнице – рече мој ученик.
– Али, место се зове Цетиње, а не Четиње – кажем ја.
– Е, па не знам, писало је на интернету латиницом, са ц (Cetinje), па нисам знао да ли је Четиње, Ћетиње или Цетиње. А знате, мислио сам оно као чет, па Четиње… лепо ми звучи.
И, ево шта се деси када се уместо наших латиничних слова употребљава такозвана „ошишана латиница”. А ко зна колико још тако написаних речи наша деца погрешно усвоје јер читају текстове у којима нема дијакритичких знакова (тзв. квачица на š, ć, č, ž).
С друге стране, језички проблем се још и лако реши – то дете је на часу научило да се не каже Четиње већ Цетиње. Међутим, како неко дође до другог разреда средње школе, а да није чуо за Цетиње? Шта је са претходним годинама школовања, са наставом географије у основној, са родитељима или рођацима са којима је негде (макар узгредно) могло у разговору да се дође до Цетиња и Црне Горе? Где нестаде појам опште културе, односно информисаности? Парадоксално, иако нам информације никада нису биле доступније, све је више деце која не знају за многе опште ствари из живота.
Није проблем само у Цетињу које је постало Четиње. Ова језичка грешка указала је на многе друге пропусте у нашем образовном систему, као и на један велики социолошки проблем. А такви проблеми се решавају прво у породици, па онда у школи. Мислите о томе… и разговарајте са својом децом. О свему.
Tugo i lelke!
Dugo vremena pokušavam da objasnim obrazovanim ljudima koji mi šalju poruke da ne razumem tu, kako reče Jeca „ošišanu ćirilicu i latinicu“. I kada na fejsu vidim razne visokoumne objave gde ne znam da li neko šiša ili sisa, da li neko posti, ili ide u poštu… A tek kada su Božić čestitali sa Bozic….
Mojoj deci uporno pričam kako treba da koriste tastaturu na telefonu ili na kompjuteru, da li sam uspela u tome, vreme će reći, ali je problem što više ni mnogi mladi profesori ne obraćaju pažnju na čćšžđ….
Ovaj tekst govori o velikom problemu srpskog jezika, bojim se da ćemo uskoro početi i da pričamo bez tih 5 slova, a možda izbacimo iz upotrebe i slovo h za koje se Vuk toliko borio pre 2 veka da bi opismenio Srbe.
Dragi moji istomišljenici, vi koji ne volite ovu išišanu latinicu, ne posustajte u borbi.