Често се у разговорима о данашњици позивамо на „наше време“. Чули сте безброј пута (а можда и сами изговорили) реченице које почињу са „У моје време…“ или „Када сам ја ишла/ишао у школу…“ или „Е, кад смо ми били деца…“ А када их изговарамо? Онда када нисмо задовољни оним што видимо данас. Када не верујемо својим очима док гледамо колико су се времена променила. Када, након периода раста, почнемо да старимо…
Колико је све било лепше у моје време (и да ли је баш тако), прочитајте на сајту Школског портала. 🙂
Нажалост ове нове генерације неће моћи да кажу „у моје време“ јер неће имати ништа заједничко. Неће имати ничега да се сећају осим можда када је изашла нова верзија неког глупог телефона. Немају ни један ваљан филм кога би могли да се сећају јер су преплављени хиљадама безвредних серија и филмова…
Када погледате шта данашњи млади слушају од музике, видећете да углавном слушају музику која је настала скоро пола века пре њиховог рођења.
Осим свега овог, у моје време заиста је било много другачије и боље:
– на школским прозорима нису постојале решетке јер их тада нико није обијао;
– увек си могао да наиђеш на неког милицајца да га питаш колико је сати или где је нека улица или да ти помогне ако те је неко напао;
– на ТВ-у си имао озбиљне и проверене образовне емисије за децу и омладину;
– шта год да би појео или попио није било шансе да буде штетно, а данас је све пуно токсичне хемије и превараната који живе од дечије несреће;
– стручњаци су били стручњаци без обзира да ли се радило о браварима, обућарима, лекарима или физичарима.
И тако даље и тако даље…
Ацо, посебно ми се свидело ово што си рекао за стручњаке. Некада је заиста тако било… да не кажем „у наше време“. 🙂
Чини ми се да је то уједно и најпогубнији део.
Сећам се да се за доручак у продавници могло бирати између ПКБ погачица и паштета. Биле су сасвим солидне. А данас од стотина варијанти ни једна не ваља.