Осми март – некад и сад

1989. година

Ближи се осми март, Међународни празник жена. Договарамо се шта ћемо да купимо разредној и наставницама код којих ћемо имати часове тог дана. Сви смо заједно на великом одмору, смишљамо и предлажемо. Биће како одлучи већина, мада, зна се да је цвеће обавезно. Уз то ћемо узети и неку ситницу из локалне књижаре. Имају лепе рамове за слике, ону велику шољу за кафу на којој пише „за најбољу разредну“, златно огледалце на расклапање које стаје у ташну, видећемо још. Имамо председника одељенске заједнице, заменика, благајника… зна се шта је чији посао. Лако ћемо се организовати и купити поклоне, а родитељи само треба да нам дају новац.

2019. година

Ближи се осми март, Међународни празник жена. Договарамо се шта ћемо да купимо разредној и наставницама код којих ће наша деца имати часове тог дана. Сви смо заједно у Вајбер групи (родитељској), смишљамо и предлажемо. Биће како одлучи већина, мада, зна се да је цвеће обавезно.
Ипак, договори баш и не иду глатко. Знате ону изреку „Сто људи – сто ћуди“. Некима је 300 динара много, некима је 500 динара мало. На крају смо одредили минимум, па ко жели да да више, нека да. Следи тежи део – шта да купимо разредној, а шта осталим наставницама?! Предлози се нижу један за другим:

– Књига.

– Мало је само књигу да јој поклонимо.

– Може нешто из Лилија.

– Не, нећемо Лили, бољи је ДМ. Да видимо нешто тамо?

– Нећемо ни ДМ, прошле године смо јој купили козметику.
(Не дај боже да се понављамо!)

– А да јој уплатимо третман у неком спа центру?

– Никако, чула сам од детета које је било у њеној претходној генерацији да не воли спа центре, сауне и слично. Има неки проблем с кожом, па јој не прија.

– А нека ташна? Женама ташне увек требају.

– Ма каква ташна. Оне квалитетне су скупе, а ове обичне као да су кинеске.

– Бомбоњера и цвеће су обавезни, само да напоменем.


И тако ми данима пред Дан жена. Мајке, наравно. Очеви за ово немају времена. Они су изнад тога. Као, чиме се ми бавимо, само губимо време. Они би то решили за пола сата. Част изузецима, наравно. Има и оних који се, забаве ради, појаве у разговору у групи, па предложе неку глупост, тек да се направи пометња и покрене нова расправа. Аргументи за и против. И тако у недоглед…


Ову нашу агонију је, срећом, врло брзо прекинула разредна. Она је сутрадан, преко наставнице са којом је добра, сасвим случајно и веома суптилно наговестила деци (која ће пренети нама, родитељима) шта јој је потребно од малих кућних апарата, козметике и одеће, да можемо да бирамо. Зар није увиђавна?! Зашто да се мучимо и да гледамо у пасуљ шта воли, а шта не воли, шта би је обрадовало, а шта би је тотално сморило. То се данас ваљда  рачуна као вид помоћи. Сва срећа да није тражила мобилни телефон или таблет! Чула сам да неке просветне раднице од ученика и такве ствари наручују за 8. март, мада, причају људи свашта.


Углавном, преостаје нам само још да одредимо ко ће од нас родитеља да сакупља новац, а ко ће ићи у куповину. Ова данашња деца ништа не могу сама, све морамо ми. Просто да ти преседну и празници и поклони и куповина и школа… Још ако јој се не допадне боја коју смо изабрали, пропаст!

И онда помислим, благо нашим родитељима. Нису имали мобилне телефоне. Имали су (једноставнији) живот…

One thought on “Осми март – некад и сад

  1. Ха, ха, ха, жива истина. И онда се још неко усуђује да каже како нам је „дигитализација“ улепшала живот.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.