Колико год да је диктирање лекција од стране наставника некада имало смисла, данас је апсолутно превазиђено. Раније нисмо имали интернет, до стручних књига или енциклопедија није могао свако да дође, те смо као извор знања имали једино уџбенике и оно што бисмо записали у свеске током часа.
Данас, када су извори информација свуда око нас: мноштво уџбеника различитих издавачких кућа, дигитални уџбеници, интернет, енциклопедије и разне стручне књиге на одређену тему – незамисливо ми је да тих 45 минута које имам на располагању потрошим тако што ће ученици да седе, ћуте и пишу, а ја диктирам и диктирам… и диктирам, у недоглед. Досадно је њима, досадно је и мени.
Како смо победили рутину (и досаду која се повремено јави у настави), па сада уживамо у раду, прочитајте на Школском порталу издавачке куће БИГЗ. 🙂
Лепо је што сви уживају у раду али апсолутно ниси у праву. Диктирање ради преноса недоступних информација понекад је било потребно али оно је и даље потребно ради развоја мозга и координације руку. С обзиром на 80% неистинитих информација на интернету, питање је да ли је диктирање превазиђено и у том погледу.
Друга је тема али када си већ споменула треба да напоменем да до стручних књига преко интернета не може да се дође осим у ретким случајевима и то углавном ако их „украдете“. Све мора да се плати као некада само је народ у заблуди да на интернету може доћи до квалитетних информација.
Нажалост, због данашњег крајње поједностављеног писања књига, постоје књиге које нису достојне да се назову тим именом. Дакле и у њима има погрешних информација.
Ако се деца не науче да размишљају својим мозгом, веома лоше ће проћи у животу а касније у животу, зависно од стручног положаја, много штете ће нанети осталим сународницима.
Decu u školama retko uče da razmišljaju svojom glavom, nažalost, valjda ste shvatili da to nije poenta obrazovnog sistema, i čast svim izuzecima u prosveti. Izvor i validnost informacija su druga tema, nevezana za to. Ja nekoga mogu da naučim da razmišlja svojom glavom i kada se edukujemo samo na internetu, i da ume da razazna prave i validne informacije, koje su mu potrebne. Dok su nekada deca mogla da dobiju jednu informaciju od nastavnika i u nju da poveruju, da se i ne potrude da je provere.
Проблем је што деца нису способна да установе истинитост информација и због тога НЕ треба да уче од информација са интернета. Осим тога прилично је бесмислено да у том узрасту проверавају истинитост онога што их наставници уче. Ако си деца способна да проверавају наставнике, чему онда школа?!