Милан је на писменом добио четворку, иако најчешће уради за двојку… Када сам донела вежбанке и поделила их ученицима, Милан само што није поскочио са столице од радости. Свима се у одељењу похвалио не скидајући осмех с лица. Какав диван дан за њега. Еј, четворка из српског! Никад боље није написао!
Када је Јован то чуо, није му било право. И он је добио четворку на писменом, иако најчешће добија петице. Откуд сада то да су њих двојица исти?! Он је овим оштећен… немогуће је да је Милан урадио подједнако добро као и он. Нема шансе!
„Професорка, ако Милану остане ова четворка, ја ћу се жалити на оцену!“ рече ми.
Зашто нас толико погађа туђи успех? Та чувена „неправда“ у оцењивању је слаба тачка многих ђака. Верујем да је до сазревања и да касније све дође на своје. Да будем искрена, вероватно сам и сама као ђак на сличан начин посматрала ствари. Можда сте и ви. Данас, са позиције наставника, сасвим другачије гледам на овај проблем.
Прво, оцена није нешто материјално, нешто што наставници дају из сопственог џепа, па ћемо као да осиромашимо ако делимо петице и шаком и капом. Дакле, дефинитивно нема шкртарења. Неки други аршини су у питању.
Друго, свака оцена се састоји од много аспеката. Она јесте „мерило знања“, али не само онога што се тренутно покаже (осим на тесту где је јасно назначена бодовна листа). Наставник прати и рад на часу, залагање ученика, однос према настави, раду, предмету… много је ту елемената који утичу на оцену, а које ученици не виде. Баш зато, најсрећнија бих била када би оцене садржале и децимале, јер није исто 4,42 и 3,62, иако и једно и друго дају врлодобар успех.
На крају, на страну оцене – знање је оно што остаје и што свакога од нас (и ученике и наставнике) треба највише да интересује. Знамо сви да има и поклоњених оцена, и закидања на оценама – чињеница је да је тога било и биће све док овај наш посао не почну да раде роботи (далеко било) како би се људски фактор са свим својим манама потпуно искључио. Да, сви ми који смо ишли у школу доживели смо барем једну ситуацију која нам није деловала фер (мада, да знате да ни живот није фер, па испада да је школа права припрема за оно што нас чека). Ипак, пре него што упрете прстом у некога ко је добио бољу оцену од вас, запитајте се зашто вас то тишти и са ким се заправо такмичите. Истина је да једино са собом треба да се такмичимо. Истина је да свако треба да се труди да сутрадан буде макар за мрвицу боља особа од оне каква је био данас или јуче. Дакле, нема поређења и гледања у туђе двориште. Учиш за себе, растеш и постајеш човек за себе. Не због Мике, Пере, Лазе и не какви су они.
А што се тиче Милана с почетка приче, он је дечак са благим сметњама у развоју и, иако слабо зна и правопис и граматику, а ни састави које је писао најчешће нису имали неког смисла, тог дана је писмени из српског написао боље него икад. Када видите да се неко потрудио да уради нешто ван својих могућности, не можете да не наградите тај труд. Остала деца из одељења нису прочитала ниједан његов рад и не знају за ту разлику. Зато није на ђацима да коментаришу овакве ствари и пореде се. Како живот одмиче, схватите да је тачна она изрека која каже да нико ничију срећу није узео, нити је може узети. Исто је и са оценама, верујте ми.
