Питала сам своје пратиоце на Инстаграму шта им представља највећи проблем када су писмени задаци из српског у питању. Одговоре су слали основци, средњошколци, студенти, па и родитељи ђака, и неколико њих је рекло да су то глупе теме које наставници дају. Симпатичан (и тако типичан) одговор који ме је искрено насмејао.
Мислим да нема одрасле особе која није ово макар једном помислила док је ишла у школу. Глупе теме! Те Како сам провео летњи распуст, па Зимска идила, и тај Мој најбољи пријатељ… катастрофа! Те „глупе теме“ прате и мене од школских дана. И баш зато, када сам једног дана на почетку писменог нешто слично чула од својих ђака – негодовали су док још нисам ни исписала теме на табли, окренула сам се ка њима и рекла: „У реду, ево данас ви смислите тему за писмени. Нека буде шта год пожелите, али морате да се договорите на нивоу одељења и мора да буде једна тема. Не може свако да пише шта хоће.“ Помислила сам да сам им дала прилично правичну понуду (јер ће уз једну њихову добити још две теме), а и они су у први мах били одушевљени. Почело је са једним усхићеним: „Еј, људи, шта ћемо?“, међутим, еуфорија што могу сами да одлуче врло брзо се претворила у општи хаос! Договор је за свега неколико минута прерастао у свађу. Један хоће једно, други друго, трећи не зна шта би, четвртом су све предложене теме смор и све тако. Онда су се предлагачи кул тема и одличних идеја наљутили што неки одбијају сваки њихов предлог, па више нису хтели ни да се труде, нити да „чине услугу“ остатку разреда. Пандорина кутија је била отворена, а време је пролазило. Када су схватили да већ петнаестак минута не проналазе тему која би свакоме од њих одговарала и да на крају неће стићи ништа ни да напишу, љути и изнурени од расправљања рекли су: „Добро, професорка, дајте Ви неку Вашу тему.“
Ето, тако је неславно прошао овај покушај демократизације избора теме за писмени, а народна прича Свету се не може угодити још једном доби своју потрврду. Зато, пре него што се усудите да окарактеришете теме као глупе, хајде, дајте ви неки бољи предлог. Ко зна, можда једном неко смисли тему која ће одговарати свима.
Шалим се, наравно… шта вам је. 🙂
Ја се трудим да ученицима пре часа припреме за писмени задатак дам прилику да сами осмисле о чему би желели да пишу, па да на часу припреме те њихове идеје и жеље уобичимо у нешто о чему се може писати. Наравно, као и на сваком другом језику, било да је матерњи или страни, тема мора да буде у складу с градивом које смо обрађивали, јер у супротном губи поенту. Наравно, најчешће на једвите јаде извлачим из њих неке идеје, јер ретко ко воли да пише.
Ех, шта рећи. Ни ја никад нисам писала теме везане за градиво – од 16 ПЗ у гимназији, мислим да сам само једном одабрала тему из градива, све остало су биле слободне теме.
То је добар начин, свака част! Мени је жао што немамо на располагању више часова током којих би ђаци могли да се баве писањем – и увежбавањем, и експериментисањем са различитим формама. Можда једног дана, ко зна… 🙂
Мени је много глупље када наставник/професор неки рад окарактерише са „промашена тема“.
Замисли да кажеш колеги да ти пошаље извештај о раду за први квартал, а он ти пошаље списак за куповину који му је жена дала. Ето, то ти је промашена тема на писменом.