Јуче је био Међународни дан дечје књиге. А где ћете лепшу дечју књигу од школског дневника! Она, додуше, може да буде и мање лепа, али бих волела да верујем да су петице и лепе речи упућене на рачун успеха и понашања ђака (па чак и сарадње са родитељима) чешћа појава.
Ми од ове школске године користимо електронски дневник и сад већ могу да изнесем одређена запажања у вези са преласком са папирног формата на дигитални. Као и све, и ова ситуација има својих предности и мана. Оно некада чувено: „Ма, кад им уђем у учионицу, па лупим дневником о сто!”, рецимо, данас дефинитивно пада у воду. Трескање и лупање не долазе у обзир, из свима добро познатих разлога: ем би страдао само електронски уређај, ем је тај вид наставничке агресије превазиђен у двадесет првом веку. Само лепо и сталожено, хоћу рећи – асертивно.
Добра страна електронског дневника је у томе што га можете попунити након часа, па се не губи силно време. Ми смо имали по два велика црвена дневника за сваки разред, па кад је по распореду двочас, док упишеш наставне јединице и ученике који нису присутни, прође скоро читава вечност. Добро, мало сам претерала, али у електронском дневнику све то може да се забележи и касније у току дана, што стварно олакшава посао и не одузима време од часа.
Друго, добра страна есДневника јесте то што га не носите нигде. Све можете да обавите са свог телефона, таблета, лаптопа и рачунара, или са неког од уређаја који се већ налази у учионици – ако је школа у којој радите добро опремљена.
Треће, лоша страна есДневника јесте то што га не носите нигде. Наиме, некада се и по дневнику знало ко је ко, па кад кренеш кроз школу са великом бордо књигом у рукама, нема забуне и питања да ли си можда родитељ, неки нови ученик или неко ко је у школу дошао сасвим трећим послом. Ово данас… тја, шта да вам кажем. Ако ћемо право, добар део наставничког кадра одржавао је свој ауторитет захваљујући дневнику. Ништа ново. Да не говорим о важности таквог једног документа за школу као образовно-васпитну институцију. Да је другачије, не би га поједини ђаци спаљивали и уништавали. Баш дневник! Како данас ђак да искаже своје незадовољство и бунт? Шта да спали, коме да се обрати?!
Шалу на страну, на крају морам да кажем да оно што ми се нарочито не свиђа у овом електронском вођењу школске администрације јесте то што не видиш дете. У папирном дневнику нас је бринуо хало ефекат и његове последице по ђаке, а са есДневником не да нема хало, већ је веза потпуно изгубљена. Са старим дневником је било једноставније пратити постигнуће детета: све оцене су ту, кад треба избројати изостанке лепо прелисташ стране, не треба ти координатор, одељењски старешина, одобрење директора, канцеларије за информативне технологије и електронску управу, као и представника Марсоваца за односе са људском врстом. Направиш грешку? Печат, потпис и молим лепо! Добра стара времена…
Каква су ваша искуства са електронским дневником? Јесте ли се навикли? Наравно, на све се човек навикне, него није згорег мало проанализирати. Једино не бих волела да нас технологија изда у одсудном тренутку, па да буде као са Емом. Сећате се рекламе? 😉
