Хладно је, зима само што није почела (календарски, додуше), на снази су још увек правила понашања која је неумољиви вирус корона увео у наше животе, ограничено нам је кретање, дани су сиви, кратко трају… То нам је свима исто. Она стара знатижеља људског бића – Како ли они други проводе своје време?, данас је свакако задовољена. Поред тога што нам друштвене мреже доносе на длану животе људи, читава ова ситуација са пандемијом учинила је да се и по дневном кретању не разликујемо превише. Цела планета дише у сличном ритму и, нажалост, у осећању страха. Ваљда ми се отуда јавило и ово питање:
Радите ли нешто у свом животу са еланом (елан – полет, замах, занос, одушевљење)? Знате онај осећај када идете на посао певајући, када једва чекате да угледате позната лица и знате да ћете у мору посла успети да шмугнете на шољицу разговора, када са усхићењем испробавате нови рецепт, радујете се што ћете погледати филм или серију о којој су вам толико причали, када треба да се нађете са друштвом и знате да вас чека један опуштени излазак, без сталног гледања на сат…
Жао ми је што морам да констатујем да данас углавном све радимо по аутоматизму и зато што се мора, зато што тако треба, увек журимо, обавезе су у минут уклопљене у двадесетчетворочасовни распоред. Заваравамо себе да ће бити времена и за опуштање уз књигу или дружење, наравно, онда када завршимо са свим обавезним ставкама из дневног плана. Међутим, дан је прекратак и време за опуштање је, у ствари, време за спавање или време које ћемо украсти од сна.
„Комшинице, јесте ли приметили да се време убрзало? Па ово никада није било… Видите ли како дан пролети?”, разговарају пре неки дан у продавници. И пролети, заиста…
Дакле, има ли елана у нама? Без обзира на то шта вас мотивише – добри услови рада, леп радни простор, висока плата, добар колектив, сарадници… Радите ли свој посао са еланом или зато што се радити мора?