Протекле недеље догодило се неколико ствари које су прилично заљуљале овај мој мали брод који сам направила како бих успела да се одржим на површини. Тешко је данас радити у просвети. На страну толико спомињане мале плате и услови који су и овакви и онакви. Мислим да би се многи материјално-технички проблеми лакше превазишли да је више људскости међу нама. Но, и она ишчезава. Све је више свађа, подела и притисака (са разних страна), а све мање лепоте и разлога да се са осмехом одлази на посао. Ипак, и поред свега тога, неколико последњих година се свесно и јако трудим да одржим баланс и мир ⎯ изашла сам из отровних просветарских група на Фејсбуку, не слушам било чија трабуњања и погрешна тумачења разних информација и вести (да, и глупи и необразовани људи имају мишљење и приступ интернету), гледам своја посла, своје ђаке и то је то.
Међутим…
- Прошле суботе, недеље и понедељка био је одржан Републички зимски семинар за професоре српског језика и књижевности. Једно од првих предавања одржала је наша некадашња професорка, алфа и омега акцентологије. Између осталог, навела је да се придев филòлошки акцентује овако како сам написала – са краткоузлазним акцентом на другом слогу, нарочито истичући да је неправилно рећи фùлолошки (када се акценат налази на првом слогу). А онда нам се, на последњем предавању, обратио такође уважени и познати професор са Катедре за српски језик, изговарајући ову реч управо онако како не треба. И то неколико пута. Од професора српског језика се свакако очекује да лепо говоре и да владају вишим нивоима језичке културе, а нарочито од професора са Филолошког факултета и нарочито приликом јавног обраћања на неком стручном скупу. Све друго јe непоштовање.
- Форма је надвладала суштину и у случају ученика Техничке школе из Трстеника који су, подсетићу вас, наставници енглеског измакли столицу и снимали њен пад смејући се. Замислите, дошло је до процедуралне грешке и они су враћени у школу. Од Његошевог чојства и јунаштва дођосмо до времена у коме више ништа није свето (па ни Свети Сава, како смо видели). Само лични интерес и личне потребе. Нема групе, нема друштва, нема заједништва и, изнад свега, потребе (па и обавезе) да се уради оно што је правично, морално. Не оно што некоме више одговара, годи и прија, већ оно што треба урадити.
- Ипак, има и храбрих потомака наших предака. Једна од њих је и моја колегиница Кристина Рајић. Виделе смо се на поменутом семинару и, кроз разговор, дођосмо до тога да је из нових образовних стандарда избачена ЕТИЧКА компетенција, као једна од компетенција које треба развити код ученика. Врло важна измена, а опет, некако неприметно уклоњена. Читава епска књижевност почива на поларитету између добра и зла. Све што ђаци уче из књижевности јесте то да треба бити добар, племенит, поштен, човечан, храбар. Ми на часовима разговарамо управо о томе ⎯ о врлинама и манама, анализирамо ситуације, карактере, поступке… у томе, између осталог, и јесте васпитна улога школе.
Да бисте боље разумели, погледајте како је та компетенција била наведена у претходном програму:
Ученици треба да се оспособе за поуздано морално просуђивање, опредељивање за добро и осуду насилништва и нечовештва, одбацивање свих видова агресивног и асоцијалног понашања, као и за развијање самосвести и личне одговорности.
Овога у новом правилнику нема. Наведене су неке друге компетенције, али морала и етике нема. Хоће ли одговор и у вези са овим питањем бити тај да смо усвојили европски модел, па онда морамо како нам се каже ⎯ видећемо. Кристинин текст и апел прочитајте на овом линку.
Крај ове бурне и чудне недеље завршићу речима једног другара који ми недавно рече ово:
Знаш, када би ме питали да ли бих радио у школи или бих био таксиста, без размишљања бих им тражио кључеве. А ти знаш колико мрзим и вожњу и таксисте.
И ето вам одговора на питање зашто млади неће у просвету. Форма, форма, а суштине нигде у овом нашем јадном образовно-васпитном (жалибоже што се тако зове) систему.