Интерно их зовемо палчићи – ове нове генерације ђака. Не зато што су малени, већ због тога што им рукопис изгледа овако:

Последњих година све теже успевам да разазнам шта пише у тим вежбанкама, кад дође време писмених задатака. Некада сам муку мучила са свега три до четири задатка, од четрдесетак. Данас, само десетак ученика лепо и читко пише. Од покушаја да прочитам остале писмене задатке заболи ме глава.

Због чега имају тако нечитак рукопис? Због тога што куцкају по паметним справама. Нико више не пише писма – пишемо имејлове, куцкамо порукице, дописујемо се помоћу тастатуре на телефону или рачунару…све у свему, много више раде палчеви по тастатури него оловка у руци. И рукопис се квари, наравно. Питање је, на крају, да ли је тај леп рукопис уопште и битан више. Осим онога што деца пишу и бележе у школи и на факултетима, да ли се игде више користи писање руком?! Ево, и ја овај текст управо куцам…јер, како другачије?!

А шта ви мислите о потреби за лепим рукописом у 21. веку? 🙂